DNEVNIK U SELU ŠUŠARA Ovde ljudi dolaze da napune baterije (FOTO)
Okružen Specijalnim rezervatom prirode „Deliblatska peščara“, Zagajičkim brdima, šumom, oranicama i vetroparkom, kao u kotlini, da nikome ne smeta i da joj niko ne smeta, leži ušuškana Šušara od 250 duša.
Istina, ume da ih bude i 400, ali tokom praznika, vikenda i leta, kada meštani iz inostranstva i novajlije iz vikend naselja dolunjaju u svoje nove-stare domove. I eto radosti koja, kao i medalja, ima dve strane. Selo živne, podseća na vremena kada ih je bilo više, kada su se okupljali i družili, ali (uvek to čuveno „ali“) – ono što po odlasku ostave za sobom je za svaku kritiku onih koji su tu svih 365 dana.
– Moram reći da sam razočaran, jer kad svi odu, u selu ostane more otpada koje posle čistimo mi koji održavamo javne površine, odnosno primaoci socijalne pomoći i ja zajedno sa njima – veli predsednik Saveta Mesne zajednice Šušara Toni Fodor. – Ipak, naspram ostalih mesta, mi smo zaista raj na zemlji. Štaviše, već nekoliko godina slovimo za najuređenije selo na teritoriji grada Vršca! Kod nas je zaista mir i ljudi dolaze ovde da bi napunili baterije. Kad je bila korona, sve kuće i vikendice su se očas-posla rasprodale.
Međutim, kako ni u čemu ne treba preterivati, ne bi valjalo ni kada bi Šušara postala košnica, jer bi onda izgubila sve ono zbog čega su ostali oni koji su još uvek tu. A kad već spominjemo košnicu, valja napomenuti da je ovo selo poznato i kao pčelarski kraj, budući da u Srbiji, kako naši sagovornici tvrde, imaju najviše košnica po glavi stanovnika – u proseku čak osam!
Kako se u okolini Vršca, poznatom vinogradarskom kraju, 1880-ih pojavila vinogradarska bolest filoksera, koja je došla s uvozom američkih sorti, jedan od vinogradara Fridrih Hesel došao je na ideju da ispita teren u delu Deliblatske peščare. Kako filoksera nije mogla da opstane u peskovitom tlu, od tadašnjeg Ministarstva poljoprivrede, odnosno ministra Fejera Mikloša, stiglo je odobrenje da se osnuje naselje – Fejertelep – koje je zbog teških uslova život 1919. godine premešteno na današnju lokaciju – Šušaru.
– Kako je moj deda govorio: „Šuma je bila, šuma će i ostati“ i zaista, i dalje je tamo šuma, čak i veća nego što je bila – priča nam penzioner Ilija Čula, nekadašnji sekretar Mesne zajednice Šušara, a čiji su preci jedni od osnivača naselja. – Tamo su bile izgrađene i crkva i škola, čiji su danas samo temelji ostali, dok je bunar sada zatrpan. Ovde u Šušari je izbušen bunar na samom početku 20. veka, pa je tako i krenulo da nastaje selo, zidanjem kuća uz glavnu ulicu. Najpre se voda vadila uz pomoć petrolejskog motora, a onda se došlo na ideju da se postavi vetrenjača, koju je projektovao Ajfelov projektni biro. Inače, Šušara je dobila vodovod pre Pariza!
Ta vetrenjača, doduše bez svoje suštine – krila, stoji već desetak godina i čeka na razumevanje onih koji bi mogli da doprinesu njenoj rekonstrukciji i očuvanju simbola Šušare, starom više od veka. Za sada postoji urađena projektno-tehnička dokumentacija, ali fale 3,5 miliona dinara da se cela ideja konačno sprovede u delo
– Predviđeno je da tu napravimo info-centar, a da ostale prostorije pretvorimo u muzej i smeštajne kapacitete – kaže član Gradskog veća za ruralni razvoj Grada Vršca Slaviša Maksimović, ističući da bi najbolje bilo i kada bi privatne ruke ušle u celu priču, kako bi se ceo taj turistički potencijal ostvarivao bržim koracima.
– Ovde je peskovito zemljište, pa poljoprivreda nije konkurentna, ali je zato pčelarstvo u povoju, jer nemamo zagađenja, a postoje podaci da smo od vajkada u Evropi bili poznati po medu. Imamo u ataru oko 2.000 košnica, a kako smo okruženi lipom, bagremom, livadom i suncokretom, taj med i vrcamo – kaže Fodor, koji je i sam pčelar.
Premda su nastali kao vinogradarsko selo, danas je vinograda najmanje, a razloga ima nekoliko – em mladi neće time da se bave, em nema radne snage, em je sađenjem borovih šuma stvorena klima koja nije najpogodnija za uzgoj. Čak i ono što se proizvede od vina dovoljno je isključivo za kućnu upotrebu...
Lea Radlovački
