ĐURĐA PAPAZOGLU, IZVRŠNA DIREKTORKA  MUSIC ART PROJECT-a: „Muzikom nade” protiv siromaštva

Ovaj program namenjen je deci, pogotovo onoj iz marginalizovanih grupa, sa željom da kroz muziku otkriju bolji svet, uživajući u njoj i učeći uz nju. Nakon devet godina i rada i mnoštva uspeha, pokrenuta je nova donatorska kampanja “Budi i ti deo nade” za potrebe daljeg razvoja muzičkog centra u OŠ „Branko Pešić“, u okviru koje se pozivaju građani, preduzeća i institucije da, u skladu sa svojim mogućnostima, pomognu redovno i kvalitetno muzičko obrazovanje učenika koji, negujući svoj talenat, ostaju u sistemu obrazovanja i, uz pomoć svih nas, dobijaju šansu za bolju budućnost. 

– Naša organizacija, Music Art Project, odlučila je da se kroz rad sa decom i mladima i sama sistemski pridruži procesu reforme obrazovanja u Srbiji, tek posle dve godine sprovođenja stručnih skupova, majstorskih radionica i seminara za profesionalne muzičare i profesore muzike u muzičkim školama. Bilo nam je neophodno da steknemo dublji uvid u trenutno stanje u muzičkom obrazovanju kod nas – kaže nam Đurđa Papazoglu, izvršna direktorka programa “Muzika nade”. – Za to vreme se El Sistema metodologija u svetu već proširila na 65 država sa oko 100 programa i obuhvatila preko 4 miliona dece. U svetu profesionalne muzike se isprva dugo šuškalo o ovom programu, a posle čuvenog nastupa “Simon Bolivar orkestra” sa Gustavo Dudamelom u Rojal Albert Holu 2008. godine, postalo je jasno da se u dalekoj Latinskoj Americi odigrava iistinska muzička revolucija.

Kako je došlo do saradnje na predstavi “Deca” po tekstu Milene Marković? 

– Nakon koncerta na Kolarcu za vreme korone, naša nastavnica je dovela kompozitorku Irenu Dragović koja je, po njenom svedočenju, tada odlučila da za predstavu “Deca” želi baš ovakve, spontane, iskrene i duševne horske učesnike. Za nas je to bila važna prilika od koje smo pomalo zazirali, budući da je Narodno pozorište važna nacionalna institucija, a da naši polaznici imaju još mnogo toga da iskuse i savladaju, ne od notnog i muzičkog materijala i jednokratnog iskustva na nastupu, već u pogledu redovne komunikacije sa umetnicima, radnicima i svim zaposlenima u Narodnom pozorištu. U pitanju su komunikacijske aktivnosti koje u svakom smislu prevazilaze njihova dotadašnja iskustva. Život u segregisanoj zajednici vas uskraćuje za iste i sa pedagoške strane smo razmišljali o brzini njihovog uzleta i koje to pozitivne i eventualno negativne efekte može da ima. 

Profesionalni svet je bio zapanjen energijom, strašću i kvalitetom izvođenja mnogobrojnih dečjih, omladinskih i profesionalnih orkestara koji su nicali širom Venecuele, posebno imajući u vidu da su članovi orkestara uglavnom dolazili iz marginalizovanih grupa, tačnije iz dubokog siromaštva. Početak implementiranja ovog programa kod nas vezuje se za inauguracioni koncert, održan 9. novembra 2014. sa orkestrom RTS-a, dirigentom Bojanom Suđićem i čuvenim trubačem Francisko Paćo Floresom iz Venecuele, ambasadorom našeg programa. Na tom koncertu su nastupili i učenici muzičkih škola iz Jagodine, Paraćina, ojačani školom za muzičke talente u Ćupriji, i horom Dečjeg kulturnog centra iz Beograda u kojem su pevale i devojčice iz Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj. U orkestru su jedno pored drugog sedeli mladi i iskusni muzičar, i pokazalo se da su podrška i uspešna iskustva u okviru podržavajuće zajednice krucijalna za razvoj mladih, kao i da je vera u mlade u osnovi svakog uspešnog obrazovanja. 

U odnosu na globalnu ideju ovog programa, koje su osobenosti rada na ovaj način u Srbiji? Šta je drugačije, a šta eventualno teže ili lakše u odnosu na primere iz sveta?

– Pošto se svaki program u svom nastajanju ispočetka prilagođava i “kroji” shodno potrebama sredine za koju nastaje, više sličnosti ima program u Irskoj koji uključuje romske porodice, tzv. čergare, kao i naš program sa romskom zajednicom na jugu Srbije i u Beogradu nego naši drugi programi u manjim gradovima sa pomenutim romskim programom. To znači da, iako iste potrebe imaju deca u seoskim, prigradskim ili romskim zajednicama, kao i deca u elitnim beogradskim muzičkim školama, načini dostizanja nama bitnih rezultata su drugačiji. Iz tog razloga i postoji mreža “Sistema Evrope” koja objedinjuje sva naša iskustva i jedanput do dva puta godišnje pravi simpozijume za razmenu metodoloških iskustava. 

Koje biste pozitivne, uspešne primere posebno izdvojili iz ovog programa, među polaznicima koji su uspeli da razviju svoj talenat?

– Uspeha je bilo mnogo. Oni se mogu meriti kroz uspehe ansambala koji su učestvovali okviru Sistema Evrope omladinskog orkestra u Madridu u Nacionalnom auditorijumu 2022, u Southbank Centru u Londonu 2018, u Odeon Atikusu u Atini 2017, i Teatru Arćimboldi i čuvenoj Milanskoj skali u Milanu 2015. godine. Takođe su važni njihovi nastupi u nacionalnom orkestru Muzike nade, koji je više puta nastupao u Kolarčevoj zadužbini i 9. maja na poziv Delegacije EU u Srbiji u MTS dvorani pred 3.500 ljudi. S druge strane, horski nastupi su često bili u saradnji sa umetnicima, horskim dirigentima koji su formirani u saradnji sa dirigentom Hora Bečkih dečaka. Kako Muzika nade u Srbiji radi u partnerstvu sa drugim osnovnim i muzičkim školama, naši uspesi su uspesi njihovih predmetnih profesora, u sklopu njihovih matičnih škola, a naših partnera, koji kroz saradnju sa El Sistema mentorima čine deo šire mreže.Tokom sprovođenja projekta u Vranju i našeg višegodišnjeg targe- tiranja amaterskih trubača i njihovih porodica koje žive od bavljenja muzikom, smo mnoge đake iz tih porodica upisali u muzičku školu.

Trend je postojao, jer su amaterski svirači shvatili da njihovoj deci treba ispravan zanat ukoliko žele da traju na muzičkoj sceni, ali je on bio vidno pojačan dolaskom stranih stručnjaka i pozivom na saradnju. Čak je jedan učenik iz srednje medicinske škole, vanredno ispolažući muzičke ispite, ušao u muzički obrazovni sistem i nastupio u Sistema Evrope omladinskom orkestru u Atini 2017. godine. Na taj način, obrazovanje mladih trubača koji su zanat učili od svojih očeva i stričeva, upotpunjeno je i znanjem profesora trube i naših gostujućih predavača, mentora programa.  

Među umetnicima koji su radili na programu su Nela Mihailović, Dragan Mićanović, Bojana Stefanović, Miona Marković, Marčelo, Suzana Lukić ... Kako su oni reagovali na poziv i kakve su bile njihove reakcije, ili eventualni posebni doprinosi realizaciji programa?

– Jedan deo javnih ličnosti, naših ambasadora programa, sa kojima imamo čast i sreću da deca iz OŠ “Branko Pešić” sarađuju, upoznao se sa programom Muzika nade kroz rad na predstavi “Deca” u Narodnom pozorištu. Drugi deo javnih ličnosti je uspostavio saradnju sa nama, kroz “dobar glas” od dosadašnjih podržavalaca programa koji su ih upoznali sa našim radom u toj izuzetno segregisanoj školi. Želja naših ambasadora programa je bila da se  društvo uputi u ovaj problem i poveća svest da je potrebna podrška celog društva da bi učenici ove škole prekinuli začarani krug siromaštva.  Naši umetnici su upoznati sa izazovima sa kojima se svi zajedno kao društvo suočavamo i spremni su da podele svoje slobodne sate za dopunske aktivnosti sa učenicima našeg programa, što čitajući im basne i bajke, to glumeći zajedno sa njima i radeći na ispravnom izražavanju i izgovoru. Planiramo novu produkciju i svakako  veliki godišnji donatorski koncert na kraju školske godine.

 N. Marković