DVA PREDSEDNIKA U JEDNOJ NOVOSADSKOJ KUĆI Istorija Grčkoškolske 10 neraskidivo vezana za Maticu srpsku

Jer, na grčkoškolskim su adresama živeli i prevodilac Šekspira, doktor Jovan  Andrejević Joles, i političari Miša Dimitrijević i Mihailo Polit Desančić, i predsednici Matice srpske Miloš Dimitrijević, Stevan Branovački i Aleksandar Moč, i pozorišnici Kosta i Žarko Vasiljević, kao i veliki kompozitor novosadski Isidor Bajić.

Ako je neparna strana ulice bila više političesko-teatarska, za parnu bi se moglo reći da je matičarska. U impresivnoj spratnici pod čislom 10, koja je kadgod bila u vlasništvu ugledne novosadske porodice Jovanović, živela su dva predsednika najstarijeg srpskog književnog, kulturnog i naučnog društva: Stevan Branovački i Aleksandar Moč.

Ali dok nije došao u Novi Sad, Branovački, inače rodom Senćanin, nakon što je studije prava okončao u Požunu 1826. godine, bezmalo tri decenije će poslom biti vezan isključivo za rodno mesto, gde će ili držati advokatsku kancelariju, ili biti zamenik senatora u Magistratu Potiskog distrikta ili biti sreski načelnik. U varoš novosadsku se doseljava 1854, kada je postavljen za sudiju privremenog zemaljskog suda za Vojvodstvo, a 1859. i za potpredsednika istog suda sa titulom zemaljskog sudije. Ugled u je i u novoj sredini vrlo brzo stekao, te će svega dve godine kasnije biti biran i za poslanika Ugarskog sabora ispred Novog Sada.

U srpskoj kulturnoj istoriji Stevan Branovački posebno je značajan iz dva razloga. Najpre, bio je predsednik Pozorišnog odbora Srpske čitaonice u Novom Sadu, koji je avgusta 1861. osnovao prvi profesionalni i stalni teatar u nas – Srpsko narodno pozorište. Bio je i načelnik Društva za Srpsko narodno pozorište u dva navrata. Druga linija njegove aktivnosti važna za srpsku kulturnu istoriju vezana je za Maticu srpsku. Po prelasku ove institucije iz Pešte u Novi Sad 1864. godine, izabran je najpre u njen Upravni odbor. Već naredne godine postaje Matičin potpredsednik i na tom mestu ostaje tri godine, da bi 1867. bio izabran za predsednika Matice srpske.

Uz jednogodišnju pauzu, Maticu je kroz burna i mučna istorijska događanja vodio do svoje smrti 1880. godine. Uz obaveze prema Matici bio je i predsednik Srpske crkvene opštine u Novom Sadu, jedan od patrona Srpske velike pravoslavne gimnazije, predsednik Prve trgovačke i obrtničke banke, a po suspenziji Svetozara Miletića sa mesta gradonačelnika, obavljao je tri godine i ovu dužnost. Kada se upokojio 8. febrara 1880, Matica srpska ožalio ga je crnom zastavom koja je na njenom zdanju stajala punih sedam dana, a novosadske crkve su osam dana zvonima objavljivale smrt svog istaknutog „graždanina“ Stevana Branovačkog.

Aleksandar Moč je takođe bio dugogodišnji predsednik Matice srpske , ali sasvim drugačije fele. Ovaj istaknuti pravnik i advokat, rodom uz Žablja, političar, mason, jedan od od prvaka srpskog nacionalnog pokreta u Bačkoj i Vojvodini, pitomac Velike srpske pravoslavne gimnazije, advokatsku će kancelariju u Novom Sadu otvoriti odmah pošto je stekao doktorat političkih i pravnih nauka u današnjem Klužu a tadašnjem Koložvaru. U toj će kancelariji, sa povremenim prekidima, uspešno raditi sve do svoje smrti 10. avgusta 1952.

U poslednjim danima Austrougarske monarhije krajem oktobra i početkom novembra 1918. uključio se Moč u rad Srpskog narodnog odbora u Novom Sadu i postao član njegovog najužeg rukovodstva. Sa Jašom Tomićem i još trojicom Srba dobio je zaduženje da sa tadašnjim vlastima pregovara o mirnom napuštanju grada carske vojske. Sa stranica „Srpskog lista” u tim dramatičnim trenucima rušenja ostataka ugarske vlasti nad Novim Sadom i Vojvodinom uputio je apel „Svi na palubu” i pozvao Srbe svih staleža „da se uključe u društveni i kulturni život, da spasavaju čast i interese srpskog naroda”.

A po završetku Drugog svetskog rata bio je osumnjičen za saradnju s okupatorom, i morao je da odstupi s mesta predsednika Matice srpske i da ga prepusti partizanskim oreolom zaogrnutom Vasi Stajiću. Pa ipak, kao uglednog Novosađanina nove vlasti su se trudile da ga pridobiju, te su mu navodni „ratni gresi” zaboravljeni. Biran je čak i za poslanika Narodne skupštine Vojvodine i poslanika na Trećem zasedanju AVNOJ-a, a postaće i predsednik Upravnog odbora Advokatske komore Vojvodine. Zapravo, advokaturi će Aleksandar Moč ostati veran do poslednjeg dana, dok su Matici srpskoj ostali verni njegovi potomci.

Miroslav Stajić