„JATO” KOLEKTIVA „POKRETNICA” NA PLESNU SCENU UKLJUČILO I NAJMLAĐE Kako sam naučila da plešem
Prvi koraci su nešto najteže u životu. Mladunče se tetura, drži ako ima ruke ili hvataljke, gleda u mamu (najčešće) i ne može da se pusti.
U prirodu postoje i suroviji primeri za to, kao što je izbacivanje ptića iz gnezda, kako bi počeli svoj prvi let.
Kolektiv “Pokretnica” u predstavi “Jato” nije pokazao prve plesne korake najmlađim izdancima novosadske scene, ali jeste okupio bar deo njih kojima je omogućio da stanu rame uz rame sa proverenim balerinama i plesačicama, od kojih mnoge imaju čak i zavidne međunarodne nastupe. Jovana Rakić i Željka Jakovljević kao autorke “Jata” tako su se pokazale ne samo kao vrsne izvođačice, nego i pedagoškinje kojima je već stalo da se igra nastavi. “Već”, zato što su obe relativno mlade.
Kakvo su to “Jato” okupile?
Pa, možda prvo treba reći da je “Jatu” dugo trebalo da zaigra na sceni. Prateći proces nastanka predstave, uočio sam da je puno truda i koordinacije bilo potrebno da se ustanovi konstantna prisutnost i posvećenost realizaciji. Figure su se kreirale kroz improvizaciju i zadatke kao što je bila jedna “dijagonala” koju sam gledao. Osvajajući prostor, u toj dijagonali su se pojavljivale i drugi plesni oblici: “trio”, “kvartet”... Sve do grupne koreografije koja je podrazumevala interakciju velikog broja izvođačica. Da, predstava koju sam gledao, isključivo je ženska. Mislim, ne isključivo, ali tako se zadesilo. Plesom se uglavnom bave žene (devojke, devojčice).
Iznenađenje je bilo što se na izvedbi u “Fabrici” Studentskog kulturnog centra Novi Sad, u okviru aktuelne konferencije Svetske mreže pozorišta za decu i mlade (ASITEŽ) -a u Srbiji, “Jato” pokazalo kao pođednako likovna izvedba (saradnja sa Ljubicom Tankosić). Mila, Lana, Nađa, Svetlana, Ina, Jelena, Dunja, Anja, Frosina, pomenute Željka i Jovana, tokom plesnih tačaka iscrtavale su belu podlogu raznobojnim kredama, a onda su čak igrale svojim telima prateći te neobične šeme, vrtuljke i škrabuljke po podu. U interakciji sa plesnim pokretom bila je i muzika (saradnja sa Savom Botićem). Vrlo vibrantna, topla i živa, poput svetla i dešavanja na sceni. Poput talasa tropskog mora, sa lelujavim koralnim oblicima ispod površine koja svetluca i privlači. Za mene je jato, očigledno, bilo jato nekih morskih živuljaka :)
Svi do jedne na sceni bile su obučene slično, ali posvetio sam dobar deo pažnje uočavajući koliko je svaki par džinsa i belih majica koje su nosile različit. Koliko je svaka od tekstura koje su tokom plesnih tačaka kupile sa crteža kredama činio da se još više ističe njihova posebnost. Čak sam poželeo i da je pokret još više izdiferenciran, jer se on uglavnom zasnivao na rezonantnim kretnjama tela svih izvođačica koja su bukvalno popunjavale i prostor iznad poda linijama i bojama, prozvodeći usput i tonove pene talasa na granici dodira sa obalom od nasitnijeg šljunka.
Igor Burić