Plesna koreografija inspirisana koronom

Za njegov prepoznatljiv umetnički identitet bile su presudne dvadesete godine, kada se sa tradicionalnih formi preusmerio na savremeni ples, fizički teatar i buto. U potrazi za autentičnim pokretom, put ga je odveo u različite kulture i kutke ove planete, odakle je prikupio i arhivirao bezbroj priča o duši.

– Svaka zemlja u kojoj sam živeo ili koju sam posetio u poslednjih sedam godina je na svoj način bila inspirativna. Godinu dana u izolovanom domorodačkom selu u Maleziji definitivno su bili od velikog značaja za moj umetnički razvoj. Indija je otvorila mnoge puteve na ličnom planu, a zemlje jugoistočne Azije pojačale kreativnost i želju za stvaranjem – kaže Aleksandar Isailović.

Kako je pre dve godine objasnio za „Dnevnik”, na našim prostorima još uvek nedovoljno poznat buto nastao je u Japanu nakon Drugog svetskog rata, iz ideje da se suprotstavi tradicionalnom nacionalnom plesu, pružajući otpor apatičnosti društva. Svedeni, groteskni, nesimetrični i sablasni pokreti, van balansa, te specifična šminka na licima izvođača, neke su od osnovnih odlika nesvakidašnjih performanasa koji se, radi eksperimentisanja, ne odigravaju uvek na sceni već i na neobičnim mestima: u močvarama, šumama, hramovima, na glečerima, bazenima, ulicama, trgovima, smetlištima.

„Težimo potrazi za novom estetikom plesnog pozorišta. To lepo može biti na nekim mračnim, neobičnim mestima, kao i u tabu temama. Inspiracija se krije i u tami našeg tela, kao i u transformaciji u druge oblike života, pa i nežive stvari”, rekao je tada Aleksandar Isailović.

Od povratka u Evropu 2019. godine, započeo je master studije istraživanja plesa u Francuskoj, Norveškoj i Engleskoj, a nedavno odbranio master rad u britanskoj prestonici, te je izabran da u julu, pored još devet drugih umetnika, izvede performans na sceni pozorišta „Deli”. Tema njegove koreografije pod imenom „Arćaia Futurae” jesu postpandemija i posthumanizam.

Da se bavi aktuelnom temom iz sasvim drugog ugla, posmatrajući koronu ne kao neprijatelja, već kao oblik života koji teži opstanku u urbanom okruženju, ispirisala ga je najdominantnija emocija – strah: od bolesti, smrti odnosno gubitka ili od restrikcija.

– Pitao sam se čega se to plašimo i da li je to od čega zaziremo zaista od nas toliko drugačije i nama strano. Možemo li empatisati sa nečim što je očigledno protiv nas, ali ipak deo iste energije i volje za životom i preživljavanjem? Najveća inspiracija mi je bila gubitak najvoljenije i najbliže osobe pre gotovo pet godina. Virus, kao i rak, ima tendenciju da se širi i zauzima prostor. Istome težimo i mi kao društvo i jedinke. Ako promenimo perspektivu i shvatimo da smo svi jedno, možda nam barem na trenutak bude malo lakše da se nosimo sa određenim strahovima i bolnim sećanjima – objašnjava.

Ideja od koje je krenuo je, kaže, bila da se gledaoci provedu kroz niz slika i scena koje je izdvojio iz lične i grupne (u radu sa plesačima) vizije budućnosti.

Predstava počinje već u foajeu jer mu je, kaže Aleksandar Isailović, interakcija sa publikom izuzetno važna.

– Iako su moji radovi često apstraktni, nekomercijalni i avangardni, u centru je uvek publika, koja bi na neki način trebalo da se oseti uključeno. Početak jeste u foajeu, gde gledaoci nisu svesni da predstava već počinje. Neki su zbunjeni kada se performerka pojavi, pa nastavljaju da čitaju sinopsis ili međusobno pričaju. Takođe nije savim jasno kada se nastup završava, jer se plesači ne poklanjaju. To zamagljivanje početka i kraja simbolizuje igru sa vremenom, mešanje prošlosti i budućnosti i uloga u kojima su umetnici i publika – kaže on.

Pored zvučnih efekata koje je radio Brazilac Rodrigo Karelas, korišćene su video-projekcije na crnoj pozadini, a u poslednjoj sceni UV svetlost i boje. Poseban tehnički eksperiment bila je upotreba uređaja koji stvara zvuk pri dodiru plesača u poslednje dve scene, napominje sagovornik.

Život u Londonu je, i pored pandemije, bio izuzetno produktivan, te je Isailović imao prilike da upozna mnoge umetnike sa različitih meridijana. Tako je među plesačima u performans uključio Kalinu iz Bugarske, Brazilku iz Grčke Luis Skapin i Mirosu Gonzalez iz Meksika.

Sa svojim saradnicima je imao četiri izvođenja u julu, a pozvani su da „Archaia Futurae” opet predstave krajem avgusta na jednom nešto drugačijem događaju u Londonu.

– Izvesti ovaj performans u Srbiji bi, naravno, bilo fantastično i nadam se da će se neka prilika ukazati uskoro – kaže Isailović.

Slađana Milačić