FILM NEDELJOM: BALKANOFILMOFILIJA Umetnik i njegovo delo, protiv zaborava
O umetnicima, najbolje govore njihova dela. Posredno svakako, a time najistinitije, najiskrenije čak i u svojoj višeznačnosti i višestrukim prelamanjima, najtačnije.
Dodatna objašnjenja možda jesu poželjna, ali ne i nužna. Tek umetnička ostvarenja i životpisi onih izuzetnih po pravilu u preplitanju, neodoljivi su za pogled sa strane, u nameri da prodru u njihovu srž i otkriju “dodatnu vrednost”. Otud i sve napisane biografije i snimljeni filmovi o znamenitim ljudima, nastali i sa ne manje važnim ciljem da nam ih što je moguće više učine bližima.
Rezultat ovih namera mogli smo da vidimo u dokumentarnom ostvarenju “Boro Drašković - Od Akademije umetnosti u Novom Sadu do svetske duhovne večnosti” autora Konstantina Plevneša. Ovaj dokumentarni film, svetsku premijeru upravao je imao u Novom Sadu na prvu put održanom festivalu “Balkanofilmofilija Pariz-Berlin-Vašington - Novi Sad”. Film je realizovan u Draškovićevu časta, kao dobitnika nagrade SEE Legend Paris Berlin Washington koja je, kako je pred projekciju rečeno, deo “borbe protiv opasnosti zaborava”.
Koncipiran kao razgovor sa Borom Draškovićem snimljenim u jednom kadru, u koji su interpolirane sekvence iz Draškovićevih igranih filmova (Horoskop, Usijanja, Život je lep, Vukovar jedna priča). Dok ove istrgnute slike ilustruju raznoliku i živopisnu ikonografiju pomenutih Draškovićevih ostvarenja i potencijalno mame na njihovo prvo ili ponovno sagledavanje u okviru origanale narativne i dramske celine, sam autor priča i svoju pozorišnu, moglo bi se reći hamletovsku priču. Životnu i stvaralačku povest o jednoj pravoj umetničkoj, dakle društveno važnoj pobuni, njenom gušenju, dosegnutoj slobodi i kraetivnom uzletu pa sistemskoj osujećenosti. Otkriva nam Drašković i da je protiv nje jedini lek u istrajnom radu i osvajanju nekih drugih stvaralački slobodnih prostora.
“Gde su granice angažmana?”, pita se Drašković u filmu, prisećajući se slučaja jednog indijskog pozorišnog reditelja, koji braneći svoju uličnu predstavu od nasilnih protivnik – gine. Kako mu je ispričala glumica, supruga stradalog, nekoliko nedelja kasnije predstava je izvedena na istom mestu, ali sad pod zaštitom “korodona” gledalaca. Drašković poručuje, “posao reditelj je da režira, a ne da bude budistički sveštenik”. Mudrost, iskustvo i dragocena sećanja ovog uglednog filmskog, pozorišnog i TV autora, putopisaca, esejiste, pedagoga i pripovedača u ovom dokumentarnom portretu ostaju ovekovečeni kao svedočanstvo i nauk, suportstavljajući se svakoj vrsti kratkog pamćenja.
U svetlu iste misije, a sazdanog u drugačijoj formi, videli smo na ovom festivalu, takođe dokumentarni film “Svetlosti i senke - i umetnike ubijaju, zar ne?” Film je to o životu i delu našeg znamenitog slikara Save Šumanovića, koji potpisuje Dragan Elčića (scenario i režija). Sam autor svoj film definiše kao “art-dokumetarac”. Tako opredelivši se da primarno slikom predstavi ono što se na ovim prostorima već više decenija o Šumanoviću i njegovom delu zna i održava u fokusu, ne samo kulturne javnosti, Elčić za ovu priliki pred gledaoca iznosi deo Šumanovićevog slikarskog opusa (majstorska fotografija Radoslava Vladića) kreirajući živu, pokretnu galeriju , prikazujući i neke od autentičnih dokumanata, kao i sva ona važna mesta na kojima je Šumanović boravio i radio. Hod kroz ovu galeriju, koja nas podseća ili nekome tek otkriva lepotu, raskoš i snagu Šumanovićevog stvaralaštva, isprekidan je biblijskim motivima i simbolikom, kao dramskim dodacima i mikro igranim asocijativnim sekvencama, koje akcentuju tragičnu sudbinu velikog slikara.
Vladimir Crnjanski