PRIČA O KNJIGAMA Teorija o savršenom falsifikatu

Ne tako davno znači  - dok je još uvek svoj hleb zarađivao kao profesor, ali i kao pisac, deleći svoj dan i svoju noć na dve polovine, i na dve domovine, knjige su mu bile, što bi rekao uvaženi majstor Pavić, kako zauvek, tako i za dan više: “Pola sam je nasledio a pola sam je sam stvorio, onako kao što laste i pauci prave svoju kuću. Pošto četiri meseca živim u Srbiji, a osam u Americi, nekad izjavim da ja ’u proseku’ živim u avionu. Ali na nebu ne možete živeti. Zato sam  na sredini Atlantskog okeana pokušao da potražim neko ostrvo na kome mogu da živim. Mapa nam pokazuje samo plavo prostranstvo vode. Tamo ostrvo ne postoji. Mogao bih ja da stvorim jedno i da ga dodam ’Enciklopediji imaginarnih mesta“.

To ostrvo bih mogao naseliti životinjama iz „Enciklopedije imaginarnih bića’. Svestan sam da je neke pojave simpatičnije zamišljati nego živeti s njima. Pitam se da li bi mi smetali kentauri i sirene i grifoni? Imao bih tamo jednu Sibilu. To znam. Sviđaju mi se Sibile. Na granama bi sedeli tukani. Sviđaju mi se tukani. Na tom ostrvu na geometrijskoj sredini između Srbije i Amerike na kome ja u proseku živim, bio bih i Robinzon i Petko, svoj Prospero i svoj Kaliban...”

Postoje li više lica istine, više ličnosti, postoji li kreativna šizofrenija prirode, čoveka, pa time i pisca? Postoje li, moram se pitati, više od jednog Vladimira Pištala?   

 Pekić je, i to je sjaj dijamanta koji spontano dodaje svetlucavu vrednost i Pištalovom romanu, za svoju “Atlantidu” tvrdio da je dosledan antropološki epos nemoguć, kao što nije moguć čovek kao takav. Čovek kao takav uvek je, učio nas je sjajni Pekić, barem u književnosti, ovaj ili onaj – lik. U njegovom slučaju, pisca fasciniranog i američkom istorijom, to je bio izvesni Džon Karver, potomak engleskih puritanaca koji su na jedrenjaku “Mejflauer”, godine 1620, kao prvi doseljenici stupili na tle Amerike. Kada je reč o majstoru Paviću, koji neizbežno sjajem brušenog dijamanta    daje novu svetlost Pištalovoj dragocenoj ogrlici, neizbežno je razmotriti, bar na nivou ideje, i teoriju o savršenom falsifikatu. 

Ko je zapravo napisao “Pemu o tri sveta” pitanje je koje bi se moglo postaviti, baš što je postavljeno i decenijama ranije, kada se u “Književnoj reči” pojavila priča “Izabranik” koju je potpisao Pavić. Da li on to beše priznao da je priča, koju je po svemu sudeći napisao Pištalo, zapravo njegova? Mogao bi i Pištalo - koji je do slavne pobede pristigao kljucajući serijom, rafalom  uvezanih narativnih fragmenata, baš kao što zaverenici i hajduci i vešti uskoci to čine, upravo tom serijom tihih, smrtonosnih napada osvajajući naizgled neosvojivu tvrđavu čitalaca - sada da prizna da je “Pesmu o tri sveta” napisao Pavić, smeštajući je u virtuelni prostor spomenute „Enciklopedije imaginarnih mesta“, baš zato  da bi Pištalo mogao da je preuzme. Tako bi se mogla obrnuti priča pa bi pretpostavka bila da se u čudnovatom, neverovatnom obrtu spisateljske stvarnosti Pekić i Pavić nađu uz čašu prvog popodnevnog viskija, i sedeći u dubokim foteljama polumračnog, isključivo muškog Kluba Majstora spisatelja osvajača Svetova, pričaju o starim, pustolovnim danima kada je Pekić nahrupio silno kao moćni talas, brzo i neumitno poput cunamija, a Pavić pobedničkom strategijom lepih slika sa tajnovitim senkama što kao čarobni plašt obavije i skrije čitaoca, uzimaju Pištalov novi roman, pa ga malo prelistaju. Hej, kažu, ovo ni ja ne bi uradio drugačije!

Postoje li, na kraju, čitaoci sa samo jednim licem? Ili je u svakom od nas, šizofrenim kakvi već jesmo u vremenu sa (bar) trostrukim istinama, skriveno po nekoliko ličnosti... Ukoliko je tako, onda su sva tri moja lica - čitaoca, ipak, zadovoljena proznom tvorevinom “Pesma o tri sveta” Vladimira Pištala; jedno sam ostavio da uživa u njegovim životnim, a drugo u literarnim mistifikacijama, trećeg u ponovnom iščitavanju knjiga Pavića i Pekića.

Jer, u sva tri viđena sveta književnost je Pištalova otadžbina. 

Đorđe Pisarev