DNEVNIK U SELU nacionalnih zajednica - UTRINE Okruženi salašima uživaju u miru, tišini i čistom vazduhu (FOTO)
U središtu severnog dela Vojvodine, između Bačke Topole i Ade, nalazi se mestašce zvano Utrine, u kom vladaju čistiji vazduh, lepa priroda, mir i tišina, zajedno sa oko 700 meštana koji su lojalni svojim pašnjacima, oranicama i puteljcima koji ih vode baš tamo gde ponekad žele da odu.
Okruženi sa tridesetak salaša, samo selo odaje utisak jednog velikog letnjikovca u kom vredi doći, ostati i odmoriti dušu.
– Znam da to mnogima nije zanimljivo i da ovde mladi nemaju gde da se provode, ali meni je ovde jako lepo – kaže nam sekretar Mesne zajednice Utrine Jožef Molnar, sačuvavši ljubav prema svom selu i želju da mu ostane veran. – Sad kad dođete kod nas, iako je jesen, deluje kao da je proleće, sve je oživelo. Bilo bi dobro da bude jaka zima, ja je lično veoma volim, pogotovo kad se sve zabeli...
I zaista, koliko su Utrine uređene primeti se i usred novembra, jer uz čuvene drvorede zimzelenog drveća na glavnoj Ulici Maršala Tita, mogu se uočiti i razne šarene cvetne aleje kako na javnim, tako i na privatnim zelenim površinama. Naizgled, nije se mnogo toga promenilo od naše poslednje posete ovom selu, što je bilo pre dve godine i nešto drugačijim povodom, ali utisak lepo skockanog mesta i dalje je prisutan.
Otkako su Utrine nastale na plodnoj ravnici krajem 19. veka, tako je selo menjalo svoj izgled ali ime. Ono se najpre zvalo Zrinjitanja, pa Nedićevo, da bi po završetku Drugog svetskog rata ponelo današnje ime. Od samog početka stanovništvo je bilo mađarsko, raštrkano po salašima, da bi potom sagradilo selo od nabijenica, a kasnije i stvorilo mesto koje i danas imate priliku da vidite.
– Mladi nam i dalje odlaze, a ostaju uglavnom stariji meštani – priča naš sagovornik. – Kad se samo setim da je devedesetih ovde živelo oko 1.200 ljudi, a sad nas je skoro upola manje... Doduše, ima nekoliko porodica koje su kupile kuće uz subvencije Opštine, Republike i Fondacije „Prosperitati“. Međutim, da bi život bio kvalitetniji, mora se ulagati. U planu nam je da obnovimo dotrajale trotoare, ogradićemo i groblje, a čeka nas i rekonstrukcija vodovodne mreže. Takođe, svakog proleća poljoprivrednici se uz pomoć Opštine organizuju i popravljaju atarske puteve...
Među značajnim investicijama Molnar izdvaja obnovu pijace, odnosno uklanjanje stare – s betonskim tezgama pod višedecenij-
skim krošnjama – i postavljanje nove nadstrešene, adekvatnije za meštane i prodavce. A budući da je stanovništvo mahom starije, preko „Karitasa“ imaju angažovanog momka koji vodi računa o njima, pomažući im kad treba da odu do lekara, u nabavku ili kad im štogod zatreba u dvorištu.
- Dobićemo uskoro i mini-bus kao vid podrške svim meštanima – dodaje Molnar, napominjući da im u funkcionisanju sela umnogome znači to što Opština Ada ima mesni samodoprinos.
Kada je reč o poljoprivredi, za koju bi logično bilo da drži selo na nogama, spada na sve niže grane, te ostaje ponosno samo na amblemu Utrina – u vidu žita i goveda, uz salaše i vetrenjaču. Danas se po atarima sve više mogu naći glodari, a po selu mačke s ulovljenim mišolikim plenom, ali ipak, može se videti i pokoja divljač – zec i fazan – dok pod vedrim novembarskim nebom da se uživati i u mladom zelenom žitu iz kog se u daljini naziru pomenuti salaši kao podsetnik odakle se počelo i opomena da ono što vredi može i da opstane.
Lea Radlovački