PREČANSKA LEKSIKA Lipov lad sladak kao med
Pravilno na srpskom treba reći „lipov hlad”, ali se na ovim prostorima to „h” nije čulo, slučajno prekopirano iz nemačkog jer je poznatija fraza bila „Unter den Linden”, valjda jedina nemačka rečenica koju su svi razumeli.
Nije bilo varoši, pa ni jačih sela, gde se bar jedna kafana nije tako zvala. Dakle, „Pod lipama”. Obično s letnjom baštom, jer lipa je najvažnija i najlepša leti. Po nekim kalendarima koji drže narodna imena meseci, a ne internacionalna (još iz starog Rima), baš u svom – lipnju, šestom po hrvatskom, a sedmom po ukrajinskom. Zato što lipa svugde jednako miriše (zanosno), ali ne u isto vreme. Prilagodila se klimi pa je zato ima u celom umerenom pojasu, od granice Mediterana do blizine polarnih oblasti. Najdugovečnija lipa za koju postoje pismeni podaci poživela je čak 381 godinu, dosta daleko na severu, kod Stokholma, u dvorištu manastira Malmvur, gde je posađena 1618. a srušena od oluje 1999.
Lipa je kod Germana linde, Engleza lajm, a u slovenskim jezicima svugde – lipa. Listopadno je, visoko i elegantno drvo, od pet-šest pa sve do 50 metara, jakog stabla te pravilne krošnje. Priroda je oblikovala grane lipe tako da je to drvo lako poznati izdaleka: krošnja joj je srcasta baš kao i list! Izgleda tako kao plamen sveće, a bez ikakvog orezivanja, veštačkog formiranja. Drvo lipe je belo, dosta meko, ali zbijene strukture, veoma cenjeno u stolarstvu te popularno kod umetnika i duborezaca. Veruje se da je bila sveto drvo Starih Slovena. Uživali su u njenom mirisu i u njenim šumama dolazili do dragocenog meda i saća.
Međutim, lipa je poznatija kao lekovita biljka (tako se zovu čak i neke apoteke), odnosno po svom cvetu te medu, koji tokom cvetanja s njega sakupe vrednicepčele. Lipov med je, kažu doktori, te naširoko reklamiraju proizvođači, prirodni antibiotik, garant leči grudobolje, lakši kašalj, a ume i da snižava povišeni krvni pritisak. Bistar je, blage žute boje, kao i cvet, s lakim tonom zelenog te jakim, nekad prodornim mirisom.
Lipe ima svuda u Evropi (jedna linija se i zove – evropskom), svuda na
Balkanu, ali su kod nas najpoznatije lipove šume na Fruškoj gori i Vršačkom bregu. Ne samo po velikom broju stabala već pre svega po kvalitetu medonosnog cveta.
Pre neku godinu je Društvo pčelara „Jovan Živanović” u Novom Sadu obnarodovalo da je dobilo međunarodni sertifikat o registraciji i zaštiti imena „Fruškogorski lipov med”, jedini proizvod s ovih prostora (osim futoškog kupusa) s takvim renomeom! Lipov cvet je i lekovit, maltene kao i med. Žute je boje, sakupljen u lažni štit s karakterističnim listićem u osnovi, koji liči na mačiji jezik. Bere se u punom cvetu drveta, kada je težak, pun meda i polena. Suši se na promajnom, senovitom mestu, te ostavlja za hladnije dane, zajedno s listićem. Vruć lipov čaj, ali i onaj ohlađen do kategorije „ajs ti”, deluje umirujuće, leči nesanicu te ublažava tegobe upaljenog grla i kašlja. Čuven je (engleski) vic o vrstama čaja u Bosni. Naime, pitali su na Ostrvu jednog povratnika iz neke međunarodne misije s Balkana da li je mogao tamo da nađe sve čajeve koje voli (pa i lipov), a on je odgovorio da je na Miljacki baš širok izbor kada je u pitanju „tea” ali da je jednu vrstu, o kojoj svi svakodnevno govore, uzalud tražio čitajući nazive na kesicama i kutijicama. Svi su želeli da čuju ime tog tajanstvenog čaja i da li ga je zapamtio… Da, zove se: „Jeboga ti”.
Lipa dosta brzo raste i daje lepu hladovinu, o čemu svedoči pesma „Hvalila se lipa kod bagrema, da je lepša ’ladovina njega“ te se sadi kao drvored u gradovima (Novi Sad je i ovog juna naširoko mirisala), ali i duž puteva te u parkovima i na grobljima.
Pavle Malešev
