INTERVJU: SONJA ŠARIĆ, SOPRAN Verovati u sebe i isprobavati granice
Prvi put na festivalu Nomus imaćemo večeras priliku da slušamo našu opersku umetnicu Sonju Šarić, soprana, koja je dosad više nastupala u inostranstvu gde se i školovala, nego kod nas, ali se i ta situacija menja, u korist ovdašnje publike.
Sve je počelo od Sombora, gde je rođena, nastavilo se na školovanju u Novom Sadu, a potom u Manhajmu, i drugim evropskim gradovima, iz kojih se ne retko vraćala s osvojenim nagradama na takmičenjima. Nastupala je u Gracu, Lincu, Manhajmu, Bolonji, Amsterdamu, Parizu, Zagrebu, i imala prilike da peva i na čuvenim festivalima u Salcburgu 2020, kao i u Baden-Badenu sa Berlinskom filharmonijom. Godinu dana kasnije, Novosađani su je slušali u ulozi Verdijeve Aide u predstavi Srpskog narodnog pozorišta, kao i u izvođenju koncertantne muzike u više navrata, a sve je češće nastupala i na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, gde sada učestvuje i u novoj postavi Verdijevog „Falstafa“.
Uz nastupe u operskim predstavama, Sonja Šarić neguje i lid i vokalno-instrumentalni repertoar. Na njemu su pesme Šuberta, Riharda Štrausa i Malera, kao i solističke sopranske partije u Betovenovoj Devetoj simfoniji, Bahovom Božićnom oratorijumu, Malerovoj Drugoj simfoniji, Bramsovom Nemačkom rekvijemu, Rosinijevoj „Stabat Mater“ i Verdijevom Rekvijemu. Upravo je za ovaj njen prvi nomusovski koncert odabrana muzika Riharda Štrausa, njegove „Četiri poslednje pesme“, koje će Sonja Šarić izvesti sa cenjenim ansamblom Zagrebačkih solista, pod umetničkim vođstvom violiniste Sretena Krstića.
Ovogodišnji Nomus prilika je da publika čuje „Četiri poslednje pesme“ Riharda Štrausa u vašem izvođenju. Imati ih na repertoaru već dovoljno ukazuje na dostignutu zrelost i kvalitet izvođača. Šta je još preduslov da se dogodi magični trenutak, vibrantna „štrausovska“ atmosfera i potpuno saglasje publike i izvođača? Jesu li Zagrebački solisti dodatna motivacija za stremljenje ka tome?
- Poznato je da je Štraus pisao fantastične solo pesme za sopran i klavir, ali ove četiri orkestarske pesme su zaista vrhunac solo pesama za sopran. One slave sopranski glas u svakom njegovom segmentu i dubini interpretacije. U ovoj predivnoj muzici, dubokoj, prepunoj najrazličitijih boja zvuka, ušuškana je snažna poezija Hesea i fon Ajhendorfa. Štraus je komponovao ove pesme u svojoj 84. godini, a one iako nisu s početka zamišljene kao ciklus, predstavljaju pravi ciklus od buđenja proleća u njegovim najlepšim bojama i mirisima, do metaforičnog zalaska sunca, koji simbolizuje kraj. Melanholično, ali sasvim smireno naslućuju smrt i odlazak, od proleća do odlaska u san. Nazivi pesama kriju prirodne cikluse: proleće (Fruehling) – jesen (September), dan (Beim schlafengehen), zalazak sunca (Im Abendrot). Sve aludira na kraj, ali odiše jednom smirenošću i transcendentalnim uzvišenjem.
Moj prvi susret sa ovim pesmama bio je već tokom studija, kada sam ih pročitala i vežbala na časovima korepeticije. Kasnije sam ih izvodila u dve prilike uz klavir. Ovoga puta se veoma radujem da ću nastupiti sa Zagrebačkim solistima, koji su sjajan ansambl sa velikom tradicijom, i veoma mi je inspirativno nastupiti zajedno sa tako velikim umetnicima. Željno čekam našu probu i koncert i osećam veliko ubuđenje i nestrpljenje da sa njima pevam ove jedinstvene pesme. Teško je reći šta je neophodno da bi se desio magični trenutak na koncertu, ali ćemo sigurno sve učiniti da se što više približimo onoj atmosferi kada nam svima u sali zastane dah.
Otvorene Novosadske muzičke svečanosti
Nastupom maestra Ive Pogorelića, koji je uz pratnju Vojvođanskog simfonijskog orkestra, pod dirigentskim vođstvom Aleksandra Markovića, izveo Koncert za klavir i orkestar br.2 u c - molu op. 18 Sergeja Rahmanjinova, sinoć je u Sinagogi otvoreno 43. izdanje Novosadskih muzičkoh svečanosti. Do 26. oktobra na festivalu će nastupiti Zagrebački solisti, Simfonijski orkestar RTS-a, cimbalista Marijus Preda, pijanisti Ratimir Martinović i Simon Trpčeski, violinista Stanko Madić, klarinetista Mate Bekavac, perkusionista Mohamad Reza Mortazavi, Kamerni ansambl Nomusa...
Širok je dijapazon uloga na Vašem repertoaru, koje podrazumevaju različite tehnike pevanja i pripadaju različitim stilskim epohama, od Mocartove Grofice preko Belinijeve Norme, Donicetija i belkanta, Verdijevih sopranskih rola, sve do Vagnera, Štrausa i Malera. Već na samom početku karijere imati takav bogat repertoar govori o talentu i velikim glasovnim mogućnostima, ali često se napominje da treba voditi računa u kojem trenutku se prihvataju određene uloge. Kakav je vaš stav o tome?
- Nisam bila svesna koliko je raznolik repertoar dok nisam pročitala Vaše pitanje. Istina je da su uloge različitog faha, ali moram priznati da se ne obazirem na to, ali sam oprezna. Danas je čest slučaj među operskim pevačima da pevate samo Vagnera, ili samo Mocarta, ili samo italijanske opere. Ali, iskreno nemam želju da se ograničavam u tom smislu, jer dok nešto ne probate, ne možete znati kako će vam ići. Imam utisak da uloge biraju mene, a ja jako verujem svojoj intuiciji. Kada pročitam ponudu od agenta za neku ulogu, ako se dese oni leptirići u stomaku, to je sigurno moja uloga pa čak i ako nisam u svom „fahu“. To jeste ponekad veliki izazov za glasne žice, ali prilično verujem svom glasu.
Upravo jedna takva velika dilema desila se prethodne godine kada je trebalo da donesem odluku da li da pevam ulogu Sente u Vagnerovoj operi „Ukleti Holanđanin“. Ova uloga je izrazito dramatična i ja sam je prihvatila, jer sam čula sebe u toj muzici. Mnogi meni bliski pedagozi sa kojima se savetujem u izboru uloga, nisu bili saglasni sa mojom odlukom, ali ja sam bila uporna i zaista sam doživela veliki uspeh kao Senta u Teatro komunaleu u Bolonji. Mislim da u izboru repertoara treba verovati sebi, čuti drugo mišljenje, biti oprezan, ali pomalo i isprobavati svoje granice.
Nataša Pejčić
