TVOJA REČ: GORAN MILOVANOVIĆ, PROFESOR SRPSKOG JEZIKA I KNJIŽEVNOSTI U istinskoj poeziji ne postoji zlo

Među državama učesnicama su tu i Slovenija, Poljska, Mađarska i Finska, a o projektu nam je više pričao profesor srpskog jezika i književnosti u novosadskoj Srednjoj ekonomskoj školi „Svetozar Miletić” Goran Milovanović. Rodom iz Krupnja, Gorana je život naveo u Šabac, pa u Novi Sad, gde je studirao srpsku književnost (osnovne studije) na Filozofskom fakultetu, a potom završio i master komparativne književnosti.

– Odrastao sam u sredini u kojoj se nije ništa posebno čitalo. U početku sam i sam imao otpor prema svemu tome, mada sam imao trenutke kada bih pobegao u knjigu, ali nisam bio dete koje je redovno čitalo. Tokom srednje škole, druga-treća godina, desilo se intenzivno buđenje, pobuna u meni samom, nezadovoljstvo tadašnjim konceptom življenja, sredinom u kojoj ne možeš da se zadovoljiš, aktuelna merila vrednosti i estetika, osećaj lepog se nije slagao s mojim i otud potreba da tragam dalje. Književnost nije bila tu u početku, već kasnije, što je možda bio uticaj profesorke srpskog, nekako sam prvo bio zadivljen njenom ličnošću, neutralnim pristupom nama svima, tako da sam bio pozitivno iznenađen i povučen u svet knjige. 

 Da li ti je neko delo bilo okidač?

– Mogu reći u tom početnom smislu ne. Bilo je više toga što me je privuklo, pa sam išao dalje i dalje, ali recimo, u trećoj-četvrtog godini sam čitao „Braću Karamozove” i znam da sam rekao: „Vau, ovde ima nešto što mi niko ne priča o životu!” Sećam se tog momenta kad otkrivaš nešto što ne možeš da otkriješ u međuljudskim odnosima, neke informacije koje ne dobijaš u školi. Tako se u meni probudila ta strast da tragam dalje i da u knjigama dobijam odgovore koje ne mogu nigde da nađem.

 Kad gledaš klince koji su sada srednjoškolci, a prisetiš se sebe u tim godinama, kakvu paralelu možeš da povučeš? Koliko su mladi danas radi da dozvole da ih književnost uzdrma ili im je to usputno i čitaju samo ono što moraju?

– Uvek je nezgodno odgovoriti na to pitanje, da ne bih upao u neko polje generalizacije. A kad me pitaju kako je u školi, kažem da je šareno jer i jeste tako. Ima svega, ima i nezainteresovanih i zainteresovanih, ima situacija kad doživim radost što mogu s nekim nešto da podelim. Mogu čak i da procenim zašto su jedni zainteresovani, a drugi nisu. Postoje odeljenja koja su najbolja, a nemaju osećaj za književnost. Neki smerovi koji su treći stepen imaju žeđ. I to je najbitnije, ta strast, konekcija, probuđenost, a strast je tu presudna. Da bi se kod tih drugih ona probudila, mora se napraviti ambijent koji je podložan. Možda oni nisu u tom nekom pripravnom stanju da bi mogli da dožive ono što je književnost. Društvo, sredina i školski sistem moraju biti izuzetno dobri da bi podigli svest na taj nivo, da bi učenici bili spremni da čuju i usvajaju.

 Koliko je tebi izazovno da izbalansiraš sve to i da ne posustaneš i ne dozvoliš da nečija nezainteresovanost utiče na tvoj rad?

– Super je pitanje... Prvo, ja to volim, nezavisno od svega. Kad deliš nešto što voliš, nikad ne možeš biti apsolutno nezadovoljan. Naravno da nije najprijatnije kad to nema dobar prijem kakav očekuješ u nekim trenucima. Veruješ da će se u nekom momentu od tih silnih časova probuditi neka iskra, da će dati odgovor na pitanje koje nosi sa sobom. Interesatno je stvarno, dešava mi se da mi jedno odeljenje i posle časa postavlja pitanja, prate me do zbornice, osećam se kao da sam na fakultetu sa studentima. Dok sam se u drugom odeljenju, recimo, u kom sam nedavno radio modernu poeziju, trudio da im primerima predstavim ono što oni žive, da ih spojim sa pesnicima i na kraju mi kaže jedan učenik: „Pa, profesore, Vi baš mnogo razmišljate!” Tako da taj trud nekad dovede do te reakcije da profesor mnogo razmišlja. Mislim, dakle postojim. Nije sve ni u mišljenju, naravno, književnost je i emocija, ali tražimo model i da razumemo vreme. Meni je ovo takođe dobro, jer nikad nisam imao motiv da radim u biblioteci, uvek sam hteo da radim u živom dodiru sa stvarnošću. Za mene knjiga nije nešto što su samo korice, već je ona nešto živo, što posreduje između nas. Zato sam tu i zato imam motiv da oživotvorim ono što znam. A tu sam i da učim, nisam siguran ko koga tu više nauči, da li ja đake ili oni mene, jer od njih imam sveže povratnu informaciju o vremenu u kojem živimo. Oni su još više u tim trendovima i mejnstrimu koji ja i ne poznajem, a sa sobom nosim ono klasično koje mi daje književnost i tu sam da napravim komunikaciju i ponudim im ovo drugo koje im je manje dostupno.

 Kako je došlo do projekta za poeziju?

– Reč je o konkursu za profesore srednjih škola u Srbiji, primljeno je nas 20, kao i za naše pesnike, mlađe generacije. Odmah sam bio zainteresovan da se susretnem sa kvalitetnim ljudima, pesnicima i profesorima... Međutim, na konkurs su se prijavili profesori sa ozbiljnim rezultatima i radom, iz najboljih škola, a ja sam početnik. Imao sam sreće da se nađem tu. To je projekat POT VOT, odnosno „Pesnici današnjice, glasovi sutrašnjice”. Reč je o međunarodnom projektu, a svaka zemlja učestvuje preko njihovih određenih kulturnih ustanova, a kod nas je to „Hartefakt” iz Beograda. Preko nje se povezujemo mi profesori i pesnici i zapravo je cilj da savremenu poeziju učinimo dostupnijom mladima, da je popularizujemo i nađemo neke modele kako to da učinimo i ostavimo kasnije neki trag. Projekat traje od 2022. do 2025. godine, a što se tiče relaizacije, mi smo već imali više sastanaka u Beogradu, učestvovao je i umetnički tim (pesnikinja Radmila Petrović, pozorišni reditelj Andrej Nosov, glumica Vanja Ejdus i kompozitor Draško Ayić) i tražili smo načine kako da prezentujemo poeziju, odnosno kako najbolje da učinimo da ona postane prijemčiva mladim ljudima.

 A kad je reč o poruci i pouci koju poezija ima – da li postoji neka tema na koju ćete posebno obraćati pažnju, u skladu sa aktuelnostima proteklih mesecima? Kaošto su međuljudski odnosi, empatija i slično. Poezija svakako ima potencijal da nas tome svemu uči.

– Mogu da kažem svoj stav na tu temu. Mislim da poezija nikad ne treba da upadne u zamku da služi određenoj ideologiji, pa samim tim i određenom momentumu, te da mu se prikloni kako bi ga objasnila. Ona sama po sebi nosi potencijal univerzalne empatije. Mislim da poezija ne treba da propagira, ni da iznosi direktno teme koje su aktuelne, jer ona u samoj svojoj biti na neutralan način stoji nezavisna od svih tih pojedinačnih situacija koje, imam utisak, dobijaju neku vrstu nepotrebne radikalizacije. Poezija u sebi sadrži humano svojstvo koje ne treba deliti, parcelisati da tako kažem. Ako zaista uživaš u poeziji, ona treba na neutralan način da te podstakne da razumeš sve to, ne govoreći o samoj empatiji ili nasilju. Ne može u istinskoj harmoniji da postoji zlo ili nasilje, a isto tako i u istinskoj poeziji. Samim tim što si joj blizak, ti vrednuješ upravo dobre stvari.

 Osvrnula bih se još na reakcije mladih – koliko im je potrebna književnost? Koliko oni sami žude za njom i šta je ono što ih najviše pogađa?

– Vraćamo se na ono pitanje budnosti. Imam utisak da su neka deca rasejana i u toj rasejanosti od svega štipnu pomalo, što im bude interesantno ili ne. Nametnut je takav model... Škola je kompleksan organizam i moramo napraviti sistem gde ćemo moći da istinski zaključimo šta ih pogađa. Dakle, pojedinačno sam imao neverovatne reakcije na neke pesme i nisam mogao da verujem da ih je to interesovalo, vidiš uživljenost u sve to. A u nekim odeljenjima nema toga. Jako je teško pitanje, pokušavam da dam odgovor... Recimo, mogu da odgovorim preko dramske sekcije koju vodim, jer kad nešto žele, onda su spremni i da dođu i subotom u osam ujutru. Zato i možemo da povežemo poeziju sa scenskim pokretom. Pojedinačno ima onih u kojima sebe mogu da prepoznam... Ostali, dobar deo njih, tu su zato što moraju i to je naš glavni zadatak, da im otvorimo pogled da nisu tu samo zbog zvona i užine. Naš zadatak je da nađemo pojedince i koliko god da ih je, vredi.

 I kad se sve sabere i oduzme, kakva nas budućnost čeka – i kad je reč o omladini, ali i književnosti?

– Neizvesno je uvek. Ali, čemu profesori u oskudno vreme? Pa, baš su najpotrebniji tada, a mislim da jeste oskudno vreme. Mi ne možemo nikoga spasiti, ali možemo probuditi iskru da svako nađe neko sopstveno spasenje. Verujem da svi živimo s nekim navikama, ne osećajući u kakvim šablonima i formatizovanim svestima živimo, ali ono što možemo jeste personalna odgovornost. Što kažu, svet se više ne može spasiti, svet je otišao nekim tokom, ne znam da li ima spasenja...

 Nije otišao sam od sebe, gurnuli smo ga...

– Može i tako da se kaže. E sad, postoji ta lična odgovornost i naš zadatak je da što više tih pojedinaca probudimo nasuprot siromašnom vremenu u kom živimo. Važno je ne prihvatati da je sve onako kako izgleda. I moja ključna rečenica u književnosti je iz romana „Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića da nije sve onako kako izgleda. Uvek postoji ta druga strana.

Lea Radlovački