STAŠA BAJAC, DRAMSKA SPISATELJICA I SCENARISTKINJA Nekada vas more posla olupa o stene

Time je, osim što je poznata u svetu pozorišta, potvrdila zaključak žirija da je svestrana poput Mihiza. Staša Bajac pored dramskog i scenarističkog stvaralaštva, radi još i kao prozna autorka, dramaturškinja, a objasnila je i šta to znači biti skript doktorka. Svestranost joj nije jedina vrlina, jer Staša Bajac je veoma aktuelna i angažovana na polju razumevanja života mladih i uopšte novih generacija u kontekstu još jednog vremena koje je iskočilo iz zgloba.

Ko još nije čuo za nju, a zanima ga, neka pogleda filmove „Vlažnost“ Nikole Ljuce ili „Asimetrija“ Maše Nešković. Ljubitelji serija možda poznaju njen rad kroz TV epizode „Grupe“, Državnog službenika“ ili „Žigosanih u reketu“, a oni koji više vole pozorište mogli su da vide sjajnu predstavu „Rekonstrukcija“ u Srpskom narodnom pozorištu, jedan od prvih afirmisanih radova Staše Bajac, za kojim su usledile i predstave „Ovaj će biti drugačiji“ i „Ova će biti ista“ u Ateljeu 212.

 Eto, baš mi je zanimljivo što nas je povod za razgovor – Mihizova nagrada - zatekao pred snimanje vašeg novog filma. O kom filmu se radi, šta nas to novo od vas čeka, koju ulogu igrate u njemu, tako da se izrazim?

- U pitanju je kratkometražni igrani film “Maroko”, koji sam pisala i koji upravo režiram. Posle FDU-a sam završila i filmsku režiju na Univerzitetu u Berlinu, ali sam se po povratku u Beograd igrom slučaja uglavnom bavila dokumentarnom formom. Korona je razvukla pripremu ovog filma na skoro četiri godine tako da je cela autorska ekipa jako uzbuđena što se film konačno snima. Glavne uloge tumače Ivana Vuković i Milan Marić.

 Veoma mi je zanimljivo to što je i Mihiz podjednako svestrano primenjivao svoj dar za pisanje. Šta se za vas izdvaja u moru posla koje se nudi za dramaturge i da li oni bivaju prosto prinuđeni da se prihvate raznih zadataka, ili ima neka kreativna žica u svemu tome?

- Čudno je to more posla, nekad naučite bolje da plivate, a nekad vas prilično olupa o stene. Čini mi se da to mnogo više zavisi od naravi ljudi koji stoje iza projekta, nego od kvaliteta samog materijala. Ja sam do pre koju godinu mnogo više radila te takozvane razne zadatke i činjenica je da se kroz to trenira zanat, ali se često i guli onaj suptilni senzor za kvalitet. Hiperprodukcija pravi ljude koji mogu da isporuče nešto na vreme, ali troši ljude koji mogu da naprave nešto što će da traje.

 U vašoj biografiji privukla mi je pažnju i jedna odrednica koju nisam susretao ranije – skript doktor. Naslućujem o čemu se radi, ali možete li nam vi objasniti tu smernicu?

- Skript doktor je terapeut za scenario. On dijagnostikuje problem i onda pomogne autoru da sam pronađe rešenje. Zvuči kao neka pop kulturna izmišljotina, ali je zapravo veoma korisna metoda za rad na scenariju i celom produkcijskom paketu. Scenario je specifična forma, jer nije konačna, vi pišete nešto što niko neće čitati, pa je samim tim vrlo teško pretpostaviti i zamisliti šta do publike dopire. Takođe, autor se tokom rada na svom filmu stalno bavi gomilom nekih stvari koje nemaju veze sa samim tekstom, pa vrlo lako izgubi odnos prema materijalu. Skript doktoring se najčešće dešava u okviru internacionalnih marketa i važan aspekt ovoga je i testiranje šta dopire do ljudi koji ne poznaju lokalni kontekst. Ja lično sam završila jednogodišnji trening za ovaj posao u okviru Torino Film Laba, jedne od najboljih platformi za razvoj projekata.

 Kada je o pozorištu reč, a Mihizova nagrada prvenstveno se dodeljuje za rad u tom polju, koliko su vam bitne drame koje ste napisali i na koji način radite na njima, za razliku od scenarija, na primer, koji u vašem slučaju deluju da imaju manje prostora za jezičke eksperimente, u književnom smislu?

- S jedne strane ste tačno naslutili šta me vuče ka pisanju za scenu, ali s druge ja ipak uvek pišem za publiku. Pozorište koje ja volim da gledam je bezobrazno, ali komercijalno, savremeno, ali razumljivo. Meni je važan angažman, i društveni i emotivni, a najsrećnija sam kada se ove dve stvari poklope i dešavaju istovremeno, i na sceni i u publici. Ja se ne nosim mišlju da sam poziciju na sceni osvojila i da je publika kad uđe u salu moja, pa imam prava da je gušim, već konstantno želim da pravdam to što sam tu. To je neki intimni izazov, kako pisati drame koje imaju literarnu vrednost, a ljude drže na ivici sedišta, zainteresovane i involvirane. Mislim da u životu ne bih pisala nešto “za svoju dušu”.

 Šta je po vama presudno da se autori izdvoje od drugih po kvalitetu svog spisateljskog rada?

- Da budu dovoljno samouvereni da pišu ono što ih zaista zanima. Da ne imitiraju nikog drugog. Da se ne boje da se izblamiraju. Da ih nije sramota onoga što zaista misle i osećaju. Da puno čitaju i gledaju, a onda to ostave po strani. Da pišu ono što bi voleli da gledaju. Sve ovo zvuči mnogo lakše nego što jeste, a sa druge strane, postane lakše kad se podsetite da je igra neodvojiv deo i pozorišta i filma.

 Vi ste sada, kada je Mihizova nagrada u pitanju, u društvu zaista izabranih dramaturga i dramatičara - Filipa Vujoševića, Tijane Grumić, Dimitrija Kokanova, Ive Brdar... A kakav je osećaj biti u ovom društvu, u ovoj zemlji, kada je reč o pozorišnoj produkciji?

- Osećaj je divan, jer su ovo ljudi čija imena mi mame osmeh na lice. Dragi ljudi, radoznali, vredni, talentovani i potpuno predani pozorištu. Ono što bih ipak želela više da vidim jesu savremeni domaći tekstovi na velikim scenama beogradskih pozorišta. Iz nekog meni nejasnog razloga se i dalje najčešće smeštaju na male scene, čak i kad tekst vapi za širinom i visinom velike.

Igor Burić