JANA ADAMOVIĆ, STRIP AUTORKA Strip je prosto sjajna stvar

Posle sam se setio i povezao njeno delovanje sa osmomartovskom akcijom crtanja Helge u podlisku za „Danas“. Upoznao sam je nedavno pred konferenciju „Slika i uloga žene u stripu“, u okviru Novosadskog strip vikenda i projekta „Moć žena u stripu“. Objasnila mi je da i naziv te konferencije, iako koketira sa super-moćima, nema veze sa klasičnim ženama superjunakinjama, koje su uglavnom viđene kroz muške naočare. Zato je razgovor s njom koji sledi bio sve samo ne rodno i jednostrano orijentisan.

Za početak, voleo bih da se sami predstavite!

- Ja sam Jana Adamović, pre svega strip autorka i ilustratorka. Bavim se stripom već preko deset godina, profesionalno. Objavljivala sam stripove na francuskom tržištu, za Edision delkur, to je jedan od većih francuskih izdavača, a radila sam i na američkom tržištu sa Dark horsom.Ovde u Srbiji se uglavnom trudim da malo animiram strip scenu, kolege i fanove, da se malo više obrati pažnja na autorke stripa koje, na žalost, jako teško dolaze do adekvatne vidljivosti na sceni.

Kada spominjete Francusku, Ameriku, jasno je da su to u svakom smislu razvijenije zemlje, ali možda ne bi bilo loše uporediti opcije koje autori i autorke imaju tamo i ovde.

- Većina naših kolega radi za strane izdavače, pošto u Srbiji nema adekvatne autorske produkcije. Ne zato što autori ne rade, nego zato što izdavači nemaju finansijskih kapaciteta da podrže produkciju autorskog stripa. Nadam se da će se naći načina da se to promeni. Startna pozicija je ista. Mi smo prinuđeni da radimo na stranim tržištima, samo što autorke nailaze na malo veće prepreke zbog predrasuda koje postoje svuda u svetu, ne samo kod nas. Mislim da je zbog toga manje prisustvo naših autorki na stranim tržištima. A što se tiče pozicije naših naspram stranih autora, možda su čak i iste. Nekom Francuzu je lakše da dođe do izdavača i bude objavljen. Kod nas u Srbiji morate ići uglavnom preko agenta, tražiti da se upoznate ili ići po festivalima, ali generalno pozicija autora nigde nije sjajna. Teško je biti slobodni umetnik u današnjem svetu.

To podseća na aj-ti industriju, gde su naši stručnjaci priznatiji i traženiji u inostranstvu, nego ovde.

- Analogija je u suštini o-kej. Da, sediš kod kuće, radiš za stranog klijenta, ili poslodavca, ali najveća razlika je u honorarima koje dobijate, jer dok je aj-ti jedna od najrazvijenijih i najbrže rastućih grana, strip autori dobijaju honorare koje su dobijali tokom osamdesetih. Nije bilo uopšte rasta, inflacije je bilo, još sad sa ovom najnovijom, pozicija nije baš sjajna. A, eto, mnogi smo spremni da to prenebregnemo kako bi radili posao koji volimo.

Da li su honorari ipak primereniji u inostranstvu, nego kod nas?

- Svakako! (Smeh) Pa kod nas ih i nema! Ilustratori imaju posla, ali što se strip autora tiče to je jako teško. Naši izdavači uglavnom kupuju licence domaćih autora, stripove koje su radili za strano tržište, pa se na taj način vrate, obrnu krug. Što se tiče produkcije, nema izdavača koji je u stanju adekvatno to da plati. Honorari su više simbolični. Iskreno, u ovom trenutku ja bih podržala maltene bilo šta, samo da se zavrti neka produkcija autorskog stripa.

U pravcu organizovanja tržišta, propušta li se kod nas prilika za zaradu, ili je kultura stripa ovde u recesiji, ako ne nešto i gore?

- Strip na Zapadu definitivno jeste biznis. Ne samo to, nego strip je glavna industrija koja filuje filmsku industriju idejama i scenarijima, jer vam je mnogo jednostavnije i jeftinije da napravite priču u formi stripa, pa onda ako prođe, ako neko to prepozna, sve se prelije na film, što na žalost ne tangira previše strip autore, jer su oni tu zadnja rupa na svirali. Uglavnom ne dobiju manje-više ni cvonjka kad se to uporedi sa zaradom jednog Marvelovog filma. A kod nas, moguće da je propuštena prilika. Nas je upropastio, u celom regionu, raspad bivše Jugoslavije, gde je bilo jedno veliko i zdravo tržište, gde je bilo strip autora koji su živeli od rada na domaćem tržištu. Danas su sve te države rascepkane, tržište je umanjeno. Zbog toga nema ni dovoljno velike publike, a ni ekonomskog pokrića da se scena razvije. Možda se desi da to neko prepozna, možda iz državnog nivoa, pa da se malo to sponzoriše, mada je i naša publika dugo bila poprilično zamrznuta u nekakvom pređugoslovenskom raspadnom stanju i što se tiče ukusa i onoga šta ih interesuje. Mi zapravo imamo veliki broj kolekcionara koji se još uvek interesuju za autore i stripove koji su izlazili tokom njihove mladosti. Imamo i jednu novu generaciju koji se najviše inspirišu mangama i vi danas kad odete u neku školicu stripa, svi klinci, dečaci i devojčice, crtaju mange, tako da možda tu postoji neki potencijal, ko zna.

Evidentno, više nego u staroj školi.

(Smeh)

U kom ste svosjtvu u vezi sa Stripotetkama, što referiše na kultnu Stripoteku ako se ne varam?

- Ja sam jedna od osnivačica tog udruženja, od nas četiri. Osnivačice su još Dragana Radanović, Ana Milojković i Danica Jevđović. Mi smo se u jednom trenutku našle, razgovarale, zaključile da nas more iste misli, isti problemi i ta jedna neorganizvanost strip scene da se otvori, Kao da čekamo da to neko drugi uradi, a to se neće desiti, moramo to napraviti same, tako da smo zbog toga napravile to udruženje. Razmišljajući kako da se nazovemo, inspiracija nam je naravno bila Stripoteka koju smo sve čitale kad smo bile male, ali smo isto tako htele da obrnemo tu reč tetke, zato što kad bismo otišle na neki festival sa nekim zamerkama i pridikama, sa nekim činjenicama šta smo primetile, šta bi moglo da se promeni, šta bi moglo da se otvori, da tu jednu džangrizavu tetku pretvorimo u jednu kul tetku koja će pozitivnim primerom pokušati da izneguje jednim delom strip scenu u Srbiji, i šire u regionu. Tako da nam je jako, jako zabavno.

Kad ste spomenuli staru jugoslovensku scenu, Stripoteka jeste bila nešto drugačija od klasičnih izdanja sa herojima koji su uglavnom bili dečaci i koje su uglavnom voleli dečaci. Odakle dođe devojčicama, ženama, ta ljubav prema stripu, a da to nije od likova punih mišića i scenarija punih nasilja.

- Ta priča o stripu kao muškoj zanimaciji je priča za koju bi nam trebao sledećih sat vremena da pričamo zašto je to baš tako ispalo. Zato što zapravo jeste bilo autorki, ako ne toliko kod nas, u Jugoslaviji, a bilo je i tamo, onda na Zapadu, Amerika, Francuska, bilo je strp autorki koje su više tako malo zaboravljene. Konkretno moje iskustvo - ja sam odrasla tokom devedesetih, tada nije bilo praktično nikakve produkcije. Mi smo imale na raspolaganju ono što je već bilo izašlo pre toga. Jednostavno, taj spoj pričanja priče i vizuala, slika, je nešto što nam je svima imponovalo. Mene je zapravo moja rođaka uvela u strip, ona mi je pozajmljivala svoje stare Stripoteke, fantazi knjige i saj-faj romane, i prepoznala sam se u tome. To je, kao i dečacima, bio način da pobegnemo iz ne baš sjajne realnosti u neke interesantnije, maštovitije svetove u kojima je sve moguće. To je možda neka suština šta je strip za mene i šta je moć stripa i zašto je on moćna alatka i za devojčice. Daje im prostor upravo da zamisle jednu drugačiju realnost i onda možda tu pronađu snagu da promene svoju realnost, onu pravu. Strip je prosto sjajna stvar (smeh).

Recite mi nešto o antologiji Stripotetki?

- Antologiju „Kod kuće“, koju po prvi put sastavlja, organizuje udruženje Stripotetke, za čiju produkciju imamo da se zahvalimo ne samo autorkama. Biće njih jedanaest, uključujući nas četiri osnivačice udruženja, ali isto tako imamo sponzore i saradnike koji su nam omogućili da napravim to jedno divno izdanje. Jako mi je žao što nismo stigli da ga odštampamo pred novosadsku konferenciju, ali očekujte ga najkasnije na jesen, pred Sajam knjiga u Beogradu.

Ako se priča o ženskoj moći u stripu, kakvo je stanje u toj sferi na nivou potencijala za ubuduće?

- Videćemo. Iz mog prethodnog iskustva, što na Novosadskom strip vikendu, što na drugim festivalima, već dugi niz godina najveći broj publike čini malo starija generacija kolekcionara. Međutim, čini mi se da sada malo više mladih i dece dolazi takođe na ta strip dešavanja. U andergraundu, to zapravo i nije prvi andergraund - na internetu - ima više mlađih autora koji se bave malo drugačijim stripovima, autora koji prave svoje zinove. Vraća se doba zinova, što je vrlo interesantno! Tu je „Strip blog“ koji vrlo često, koliko god mogu, ističe mlade autore, a i mi se kao Stripotetke nadamo da ćemo ne samo da ističemo autorke i mlade umetnice, nego i mlade umetnike koji se bave drugačijim vidom stripa, da ne bude da smo koncentrisane samo na jedan aspekt. Nadam se da će tu da bude nekih pomaka. Nađu Tiodorović moram da spomenem, njoj je skoro objavljen strip „Zveri u nama“ kod „Sistem komiksa“ u Beogradu. To je jedan mlada devojka koja je sa 16 godina nacrtala svoj strip od preko 100 strana i sama kontaktirala izdavača da joj se taj strip objavi. Ja se nadam da će ona biti prva od mnogih. Kao što sam već rekla, nažalost, naši izdavači su u takvoj poziciji da nemaju finansijski kapacitet da podrže tu produkciju, ali možda ako se nađe šačica entuzijasta koji će napraviti stripove za sebe i onda cimati izdavače za rukav da im se to objavi. Možda je to početna tačka u kojoj će početi da se menjaju stvari. 

Tekst i foto: Igor Burić