ЈАНА АДАМОВИЋ, СТРИП АУТОРКА Стрип је просто сјајна ствар

После сам се сетио и повезао њено деловање са осмомартовском акцијом цртања Хелге у подлиску за „Данас“. Упознао сам је недавно пред конференцију „Слика и улога жене у стрипу“, у оквиру Новосадског стрип викенда и пројекта „Моћ жена у стрипу“. Објаснила ми је да и назив те конференције, иако кокетира са супер-моћима, нема везе са класичним женама суперјунакињама, које су углавном виђене кроз мушке наочаре. Зато је разговор с њом који следи био све само не родно и једнострано оријентисан.

За почетак, волео бих да се сами представите!

- Ја сам Јана Адамовић, пре свега стрип ауторка и илустраторка. Бавим се стрипом већ преко десет година, професионално. Објављивала сам стрипове на француском тржишту, за Едисион делкур, то је један од већих француских издавача, а радила сам и на америчком тржишту са Дарк хорсом.Овде у Србији се углавном трудим да мало анимирам стрип сцену, колеге и фанове, да се мало више обрати пажња на ауторке стрипа које, на жалост, јако тешко долазе до адекватне видљивости на сцени.

Када спомињете Француску, Америку, јасно је да су то у сваком смислу развијеније земље, али можда не би било лоше упоредити опције које аутори и ауторке имају тамо и овде.

- Већина наших колега ради за стране издаваче, пошто у Србији нема адекватне ауторске продукције. Не зато што аутори не раде, него зато што издавачи немају финансијских капацитета да подрже продукцију ауторског стрипа. Надам се да ће се наћи начина да се то промени. Стартна позиција је иста. Ми смо принуђени да радимо на страним тржиштима, само што ауторке наилазе на мало веће препреке због предрасуда које постоје свуда у свету, не само код нас. Мислим да је због тога мање присуство наших ауторки на страним тржиштима. А што се тиче позиције наших наспрам страних аутора, можда су чак и исте. Неком Французу је лакше да дође до издавача и буде објављен. Код нас у Србији морате ићи углавном преко агента, тражити да се упознате или ићи по фестивалима, али генерално позиција аутора нигде није сјајна. Тешко је бити слободни уметник у данашњем свету.

То подсећа на ај-ти индустрију, где су наши стручњаци признатији и траженији у иностранству, него овде.

- Аналогија је у суштини о-кеј. Да, седиш код куће, радиш за страног клијента, или послодавца, али највећа разлика је у хонорарима које добијате, јер док је ај-ти једна од најразвијенијих и најбрже растућих грана, стрип аутори добијају хонораре које су добијали током осамдесетих. Није било уопште раста, инфлације је било, још сад са овом најновијом, позиција није баш сјајна. А, ето, многи смо спремни да то пренебрегнемо како би радили посао који волимо.

Да ли су хонорари ипак примеренији у иностранству, него код нас?

- Свакако! (Смех) Па код нас их и нема! Илустратори имају посла, али што се стрип аутора тиче то је јако тешко. Наши издавачи углавном купују лиценце домаћих аутора, стрипове које су радили за страно тржиште, па се на тај начин врате, обрну круг. Што се тиче продукције, нема издавача који је у стању адекватно то да плати. Хонорари су више симболични. Искрено, у овом тренутку ја бих подржала малтене било шта, само да се заврти нека продукција ауторског стрипа.

У правцу организовања тржишта, пропушта ли се код нас прилика за зараду, или је култура стрипа овде у рецесији, ако не нешто и горе?

- Стрип на Западу дефинитивно јесте бизнис. Не само то, него стрип је главна индустрија која филује филмску индустрију идејама и сценаријима, јер вам је много једноставније и јефтиније да направите причу у форми стрипа, па онда ако прође, ако неко то препозна, све се прелије на филм, што на жалост не тангира превише стрип ауторе, јер су они ту задња рупа на свирали. Углавном не добију мање-више ни цвоњка кад се то упореди са зарадом једног Марвеловог филма. А код нас, могуће да је пропуштена прилика. Нас је упропастио, у целом региону, распад бивше Југославије, где је било једно велико и здраво тржиште, где је било стрип аутора који су живели од рада на домаћем тржишту. Данас су све те државе расцепкане, тржиште је умањено. Због тога нема ни довољно велике публике, а ни економског покрића да се сцена развије. Можда се деси да то неко препозна, можда из државног нивоа, па да се мало то спонзорише, мада је и наша публика дуго била поприлично замрзнута у некаквом пређугословенском распадном стању и што се тиче укуса и онога шта их интересује. Ми заправо имамо велики број колекционара који се још увек интересују за ауторе и стрипове који су излазили током њихове младости. Имамо и једну нову генерацију који се највише инспиришу мангама и ви данас кад одете у неку школицу стрипа, сви клинци, дечаци и девојчице, цртају манге, тако да можда ту постоји неки потенцијал, ко зна.

Евидентно, више него у старој школи.

(Смех)

У ком сте свосјтву у вези са Стрипотеткама, што реферише на култну Стрипотеку ако се не варам?

- Ја сам једна од оснивачица тог удружења, од нас четири. Оснивачице су још Драгана Радановић, Ана Милојковић и Даница Јевђовић. Ми смо се у једном тренутку нашле, разговарале, закључиле да нас море исте мисли, исти проблеми и та једна неорганизваност стрип сцене да се отвори, Као да чекамо да то неко други уради, а то се неће десити, морамо то направити саме, тако да смо због тога направиле то удружење. Размишљајући како да се назовемо, инспирација нам је наравно била Стрипотека коју смо све читале кад смо биле мале, али смо исто тако хтеле да обрнемо ту реч тетке, зато што кад бисмо отишле на неки фестивал са неким замеркама и придикама, са неким чињеницама шта смо приметиле, шта би могло да се промени, шта би могло да се отвори, да ту једну џангризаву тетку претворимо у једну кул тетку која ће позитивним примером покушати да изнегује једним делом стрип сцену у Србији, и шире у региону. Тако да нам је јако, јако забавно.

Кад сте споменули стару југословенску сцену, Стрипотека јесте била нешто другачија од класичних издања са херојима који су углавном били дечаци и које су углавном волели дечаци. Одакле дође девојчицама, женама, та љубав према стрипу, а да то није од ликова пуних мишића и сценарија пуних насиља.

- Та прича о стрипу као мушкој занимацији је прича за коју би нам требао следећих сат времена да причамо зашто је то баш тако испало. Зато што заправо јесте било ауторки, ако не толико код нас, у Југославији, а било је и тамо, онда на Западу, Америка, Француска, било је стрп ауторки које су више тако мало заборављене. Конкретно моје искуство - ја сам одрасла током деведесетих, тада није било практично никакве продукције. Ми смо имале на располагању оно што је већ било изашло пре тога. Једноставно, тај спој причања приче и визуала, слика, је нешто што нам је свима импоновало. Мене је заправо моја рођака увела у стрип, она ми је позајмљивала своје старе Стрипотеке, фантази књиге и сај-фај романе, и препознала сам се у томе. То је, као и дечацима, био начин да побегнемо из не баш сјајне реалности у неке интересантније, маштовитије светове у којима је све могуће. То је можда нека суштина шта је стрип за мене и шта је моћ стрипа и зашто је он моћна алатка и за девојчице. Даје им простор управо да замисле једну другачију реалност и онда можда ту пронађу снагу да промене своју реалност, ону праву. Стрип је просто сјајна ствар (смех).

Реците ми нешто о антологији Стрипотетки?

- Антологију „Код куће“, коју по први пут саставља, организује удружење Стрипотетке, за чију продукцију имамо да се захвалимо не само ауторкама. Биће њих једанаест, укључујући нас четири оснивачице удружења, али исто тако имамо спонзоре и сараднике који су нам омогућили да направим то једно дивно издање. Јако ми је жао што нисмо стигли да га одштампамо пред новосадску конференцију, али очекујте га најкасније на јесен, пред Сајам књига у Београду.

Ако се прича о женској моћи у стрипу, какво је стање у тој сфери на нивоу потенцијала за убудуће?

- Видећемо. Из мог prеthodnog искуства, што на Новосадском стрип викенду, што на другим фестивалима, већ дуги низ година највећи број публике чини мало старија генерација колекционара. Међутим, чини ми се да сада мало више младих и деце долази такође на та стрип дешавања. У андерграунду, то заправо и није први андерграунд - на интернету - има више млађих аутора који се баве мало другачијим стриповима, аутора који праве своје зинове. Враћа се доба зинова, што је врло интересантно! Ту је „Стрип блог“ који врло често, колико год могу, истиче младе ауторе, а и ми се као Стрипотетке надамо да ћемо не само да истичемо ауторке и младе уметнице, него и младе уметнике који се баве другачијим видом стрипа, да не буде да смо концентрисане само на један аспект. Надам се да ће ту да буде неких помака. Нађу Тиодоровић морам да споменем, њој је скоро објављен стрип „Звери у нама“ код „Систем комикса“ у Београду. То је један млада девојка која је са 16 година нацртала свој стрип од преко 100 страна и сама контактирала издавача да јој се тај стрип објави. Ја се надам да ће она бити прва од многих. Као што сам већ рекла, нажалост, наши издавачи су у таквој позицији да немају финансијски капацитет да подрже ту продукцију, али можда ако се нађе шачица ентузијаста који ће направити стрипове за себе и онда цимати издаваче за рукав да им се то објави. Можда је то почетна тачка у којој ће почети да се мењају ствари. 

Текст и фото: Игор Бурић