MIROSLAV BENKA, glumac i reditelj: Svoje pozorište pronašao sam u dodlama

Najznačajnija dela su mu „SOS”, „Meki snovi”, „Hleba i igara”, „Oslikano injem”, a njegov najnoviji autorski projekat „Tesla, svetlopis u vremenu”, izvodi se na Teatrijum festu u Beogradu i posvećen je 80. godišnjici od smrti jednog od najvećih svetskih pronalazača i naučnika.

Ko sve učestvuje u velikom ansamblu ove predstave?

- Ova predstava nije klasični komad, već reminiscencija Teslinog života kroz nehronološke dramaturške celine, gde se prelama njegovo detinjstvo, kao i periodi kada je u punoj snazi i zrelosti. U predstavi učestvuju glumci Narodnog pozorišta Beograd, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, ali i apsolventi Fakulteta dramskih umetnosti i akademija umetnosti u Beogradu, Novom Sadu,  Prištini, a tu su i deca Dramskog studija Radio Beograda, njih devetnaest.

Odakle ta uočljiva sklonost ka sinkretizmu, spajanju i sažimanju različitih prosedea u jednom delu?

- Ja sam svoje pozorište pronašao u ritualima koji su vezani za duhovne i svetovne obrede, pre svih dodole, koje su me doslovno hipnotisale. Hipnotisala me je moć prerušavanja i ostavila dubok trag u poimanju igre. Inspirisan obredima ubrzo sam u našem porodičnom višnjiku pravio pozorište za decu i ljude iz susedstva.

Tokom studija glume ste imali potrebu za pokretom i da vidite kako to što radite izgleda „sa druge strane“, iz publike. Tu ljubav prema uobličavanju predstave u celinu zapazio je akademik, prof. Dejan Mijač, koji Vas je pozvao u Beograd na studije režije. U Beogradu ste, pored drugih profesora, bili student Slobodana Selenića i Jovana Hristića. Ne jednom ste istakli sreću što ste sarađivali sa ovim velikim umetnicima i pedagozima. Šta je ta saradnja značila za vas?

Ja sam, za vreme studija glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, nastupao kod profesora Mijača u predstavi „Dolnja zemlja”, prilikom otvaranja nove zgrade Srpskog narodnog pozorišta, kod Ježija Jarockog u „Venčanju” i drugim predstavama, kod Zlatka Svibena i Milana Pletela. Asistirao sam Mijaču na predstavama. Prvo u SNP i NP u Sombru, zatim u Jugoslovenskom dramskom i Beogradskom dramskom pozorištu. Bio sam počastvovan pozivom prof. Mijača da upišem režiju na FDU u Beogradu. Studije režije na FDU do dan-danas su mi ostale u najlepšim sećanjima na moju mladost, kolege i odlične profesore, kao i na susrete sa najvećim stvaraocima iz oblasti pozorišta i filma, za vreme BITEF-a i FEST-a. Naravno, imao sam čast da mi predaju i Mijač, Pleša, Bora Drašković, ali i Selenić, Hristić, Mirjana Miočinović, Svetozar Rapajić, akademik Miodrag Tabački i drugi pedagozi. Sa Tabačkim smo se već tada poznavali, i kasnije sam ga sa Angelinom Atlagić pozvao na saradnju. Radili smo na jednom od najlepših zamkova srednje Evrope – Bojnice. Bio je to moj multimedijalni, autorski projekat „Luyin Tenebris” koji se bavio mitovima zamka, i sa kojeg su izveštavale najpoznatije svetske kuće, od Novog Zelanda do SAD: Si-En-En, Bi-Bi-Si, Dojče vele, Arte, i, tada naš „3K” RTS-a.

Predstave po kojima ste najpoznatiji, odstupaju od ustaljenog dramskog postupka, pružajući spoj klasične drame, umetničke igre, neverbalnog pozorišta. Kako uspevate da svoje ideje i energiju prenesete na saradnike?

- Ta inicijalna energija je od suštinskog značaja za reditelja i budući projekat, koji mora da na svoj način osmisli i motiviše sve svoje saradnike. I da u prvi plan izvuče ono što je najbolje u njima. To, prosto imate ile nemate.

Prateći vaš rad od predstave „SOS„ na Bitefu 1991, profesorka Marina Milivojević-Mađarev konstatuje da ste kao umetnik stasavali u vremenu devedesetih: nemaštine, sankcija; a opet, odnegovali visok stepen estetizacije sa izrazitim osećajem za vredno i lepo.

- Da, ta predstava je bila veoma uspešna i pozvana na čak 11 međunarodnih pozorišnih festivala: naš BITEF, MEŠ u Sarajevu, Pozorišnu Nitru, u Slovačkoj, u Norvešku, Finsku, London, Kardif...

Ne jednom je istaknuta Vaša hrabrost stvaraoca-istraživača u oblasti totalnog ili sinkretičkog pozorišta, vrlo retkog senzibiliteta na našim prostorima, koji je pomerio granice scenskog izraza. Šta je za vas lepo, u umetničkom, scenskom smislu, a šta u moralnom?

- Ideja. Plemenita ideja i s tim u vezi akcija. Smisao za razumevanje drugih ljudi i njihovih potreba.

Tokom rada ste vrlo spontani i kreativni, puni ljubavi, a sa druge strane dobar pedagog. Šta za vas znači rad i uopšte igra?

- Igra će nadživeti sve, jer sa nalazi u suštini našeg ontološkog bića, i suštinska je potreba čoveka. Igra se u svim sferama društvenog života, a naročito u politici. Svedoci smo dvojakih i ne samo dvojakih, višestrukih standarda.

Ljubav i pamet

Imate stabilan brak i porodicu. Vodite osmišljen život, vrlo odgovorno, negujete svoj talenat, a u tome vas podržava porodica, supruga Vlasta i sin Oleg, specijalizant hirurgije. Takav sklad danas nije čest. Kako ste ga postigli?

- To je sticaj srećnih okolnosti, mnogo uzajamne ljubavi, tolerancije i razumevanja. I ljubavi prema svom prirodnom i društvenom okruženju.

Šta biste poručili mladim rediteljima, glumcima, umetnicima uopšte?

- Da se okrenu svaki svojoj pameti i svom unutrašnjem doživljaju života i sveta. I da krupnim koracima koračaju napred u ostvarivanju svojih osmišljenih i zacrtanih ciljeva, sada i ovde. U Evropi i svetu.

Šta za vas znače nagrade na festivalima i takmičenjima?

- Nagrade potvrđuju da smo na dobrom putu, a kada stižu u pravo vreme, motivišu da budemo bolji, da napredujemo u svom poslu. Kada ih dobijate, ostaje osećaj odgovornosti, jer morate stalno da ih opravdavate. Mene su nagrade motivisale da napredujem, da budem bolji.

Ko su dramski pisci koje volite i zašto? Koje Vas umetnosti još inspirišu?

- Ja sam po obrazovanju dizajner, glumac i reditelj, i na kraju, sve ta moja saznanja su, tako da kažem, izbila u prvi plan i našla „primenu“ u pozorištu. Kada se radi o dramskoj literaturi na prvo mesto bih stavio Sofoklea i njegove drame „Antigona”, „Car Edip”, ali, naravno, ne treba zaboraviti ni na sveukupno, grandiozno delo Šekspira, od njegovih tragedija do sunčanih komedija i soneta, zatim na Čehova, kako na njegova prozna dela, tako i na dramska. Napisao je oko 900 pripovedaka, a njegovi „Ujka Vanja” i „Višnjik” su nazaboravno štivo: Doživljavam ih kao interegnum između odlazaka jednog sveta i dolaska drugog. Ne smemo zaboraviti  jedinstvenu Milicu Novković, koja je, sasvim izvesno, napisala najbolju dramu u Srba 20. veka: „Kamen za pod glavu” – a na koju, bojim se, nepravedno zaboravljamo. Novkovićeva baca sondu duboko u suštinu srpskog čoveka i naroda od koje boli utroba. Dramske situacije i likovi zadati od strane autorke su precizno skrojeni, a njen specifični jezik, pun idioma (koji je gotovo neprevodiv), izbrušen je do perfekcije. Njeno delo trebalo bi da stoji poput ikone za neke nove naraštaje.

Sava Đurđević