Priče o preživljavanju večita inspiracija za filmove: Da li je S TITANIKOM MORAO DA POTONE I DŽEK?
Nakon 25 godina od čuvenog filma "Titanik" režiser ovog ostvarenja Džejms Kameron pokušao je kroz specijalni dokumentarac "Titanic 25 Years Later with James Cameron", koji je emitovan na Nacionalnoj geografiji, da otkrije da li je njegov junak Džek, kojeg igra Leonardo Dikaprio, mogao da preživi plutajući u Atlanskom okeanu zajedno sa Rouz, koju je dočarala Kejt Vinslet, na ostacima tog broda nakon njegovog potonuća.
Osim toga, pokušao je da razotkrije i mnoge druge misterije kroz seriju eksperimenata, zajedno sa svojim stručnim timom. Tako je, između ostalog, uz pomoć makete, pokušao da potvrdi svoju teoriju pucanja broda na tačno određenom mestu, koje je prikazao na filmu. Bilo mu je potrebno nekoliko pokušaja da bi stvorio maketu koja bi istinito predstavila Titanik.
Iako nikada neće biti moguće saznati pravu istinu o tome kako je ovaj brod potonuo, Džejms je, u svojim eksperimentima, ustanovio da scena potonuća Titanika, predstavlja barem najverodostojniju moguću sliku. Ono što je takođe otkrio jeste da je posada na brodu, koja je bila zadužena za spuštanje čamaca za spasavanje, fantastično odradila svoj posao. Pokazalo se da su oni u rekordnom vremenu spustili sve raspoložive čamce, te i da je postojalo više čamaca, oni bi im samo otežali rad i ugrozili bezbednost putnika, jer bi se nalazili jedan iznad drugog.
Glavno pitanje je da li bi Džek mogao da preživi plutajući na platformi? Odgovor je: možda. Džejms Kameron je sa angažovanim momkom i devojkom za potrebe ovog dokumentarca pokušao da isceniraa isti tok događaja koji su se dogodili Džeku, ali su ustanovili da su, iako je moguće, veoma male šanse da bi on preživeo. Jedan od zaključaka bio je da su, ako bi Džek bio na platformi, i on i Rouz bili u opasnosti od smrzavanja, jer bi im donji ekstremiteti bili pod vodom. Naravno, ovaj ljubavni par je plod fikcije te je i njihova priča namerno prikazana na način koji se može videti u filmu.
Mnoge istinite priče imale su tragične završetke kao što je imao i Titanik, što je takođe inspirisalo brojne filmske autore. Preživljavanje na sredini Tihog okeana, prikazano u filmu "Adrift" (Podivljalo more) iz 2018. godine jedno je od njih. Film je nastao po istinitoj priči ispisane u memoaru Tami Oldem Eškraft "Red Sky in Mourning", čija je priča, s jedne strane tragična dok je s druge strane srećnog završetka. Dvadesettrogodišnja Eškraft, koju igra Šejlin Vudli, i njen verenik Šarp, kojeg je tumačio Sem Klafin, upustili su se septembra 1983. godine u plovidbu dužine više od 4.000 kilometara jahtom Hazana do San Dijega. Putovanje im je trajalo manje od tri nedelje kada ih je zadesio uragan Rejmond, koji je proizveo talase od 40 metara i vetrove od 140 kilometara na sat. Eškraftova se 12. oktobra spustila ispod palube, kako joj je Šarp rekao, da bi se odmorila, ali se čamac prevrnuo što je prouzrokovalo da ona ostane bez svesti. Kada se probudila, dan kasnije, Šarpa nije bilo, a njegov sigurnosni pojas ostao je da visi preko boka čamca. Uz pomoć sekstanta (navigacionog uređaja koji ljudi koriste tokom jedrenja) i sata, uvidela je da je San Dijego predaleko i da joj je najbliža destinacija Havaji, iako i dalje udaljena 1.500 kilometara. Eškraftova je popravila ono što je mogla da bi uspela da otplovi čamcem do predviđene destinacije. Ispumpavala je vodu iz kabine, opremila je jedro koristeći dodatni flok i počela da se kreće ručno. Putovanje je završila za 41 dan preživljavajući na konzerviranoj hrani i puteru od kikirikija. Iako je u filmu prikazan i verenik, ali kao njena halucinacija, istina je da se tuga za Šarpom kod Eškraftove nije osećala sve dok nije preživela i došla na kopno. Ono što ju je motivisalo da nastavi da se bori jeste unutrašnji glas koji ju je sve vreme bodrio.
Pored okeana i preživljavanje u misterioznim džunglama Amazona ostavlja neizbrisive posledice kod onih koji su se izborili sa njenom nemilosrdnom florom i faunom, kao što je to učinio Josi Ginsberg, junak filma „Džungla”. Priča prati Josija, kojeg tumači Danijel Redklif, koji istražuje grad Bolivije, La Paz, zajedno sa dva prijatelja koje je upoznao na ovom putovanju. Nakon što ih je austrijski geolog ubedio, svi zajedno odlučuju da sa njim odu u severne džungle Bolivije kako bi istražili nepoznatu teritoriju u nadi da će naići na udaljena autohtona plemena i obećanje davno izgubljenog grada zlata. Nakon kratkog leta, grupa stiže na svoje odredište, te uprkos upozorenjima zabrinutih meštana, kreću u avanturu pešačenja kroz fantastične pejzaže Amazona. Međutim, nakon što je jedan od članova zadobio infekciju stopala, te je i sumnja u motive njihovog vodiča rasla, Ginsberg i Kevin Gejn odlučuju da samostalno nastave put, tako što bi se u civilizaciju vratili na splavu umesto peške.
Josi Ginsberg se, nakon 10 godina, ponovo vratio u zemlju koja mu je zamalo oduzela život, kako bi u njoj razvio održivi turizam i time pokazao njegovu zahvalnost prema lokalnom stanovništvu i poštovanje prema divljini. On je, nakon pregovora sa Međuameričkom razvojnom bankom, dobio grant od 1,25 miliona dolara za izgradnju ekoloža na solarni pogon u blizini mesta gde se, pre više godina, izgubio, te se loža smatra čelom bolivijskog ekoturizma. Napisao je i roman "Back from Tuichi" o svom traumatičnom iskustvu u džungli, a knjiga je postigla veliki uspeh.
Nesreća na raftingu odvaja ova dva saputnika. U borbi za život Josi uspeva da preživi mnoge napade životinja, od opasnih mačaka do smrtonosnih insekata. Tri nedelje provodi u ovoj nemilosrdnoj divljini uz obilno haluciniranje, jedući sve što je moglo da ga održi u životu. Ginsberga pronalazi Gejl koji je, u međuvremenu, organizovao lokalnu potragu.
Ivana Japundža