Žarko Paspalj: NE ČUDE ME JOKIĆ I MICIĆ... Pitanje je vizije
Otkazi Nikole Jokića i Vasilija Micića, a nisu jedini, ali su protresli srpsku seniorsku reprezentaciju i javnost toliko da je i predstojeće Svetsko prvenstvo (25. avgust – 10. septembar) pomalo u drugom planu. Barem ovih dana. Kao da je pao u zaborav neuspeh na prošlogodišnjem Evrobasketu sa sve pomenutim duetom. Njihovo „ne“ doživljeno je kao gašenje još jedne nade o nekakvoj medalji, koje nema još od 2017. godine, piše Sportklub.
„Neće da igraju, imaju svoje razloge koje su naveli. Šta reći na to, objektivno nemam šta da kažem. Verujem da nisam jedini. Pre svega ovoga, verovao sam da možemo da se kvalifikujemo za Olimpijske igre sledeće godine, ne kažem da i dalje ne verujem da će Srbija to ostvariti adekvatnim plasmanom u Manili. Sve se nadam da hoće. Znate, ništa se ne dešava preko noći, ali smo i dalje u oblacima da ima sistema, iluzijama kako smo moćni pod obručima, a vremena su se drastično promenila. Iskreno, ja to više ne razumem,“ otvorio je dušu Žarko Paspalj u kraćem reazgovoru za Sport Klub.
Ludo dobro levoruko krilo, jedan od onih koji je zlatom „pisao“ istoriju košarke one velike Jugoslavije u drugoj polovini osamdesetih, ali i one mnogo manje zemlje, sredinom devedesetih prošlog veka, posle dizanja sankcija, mirno nastavlja:
„Otkazi nam se dešavaju iz godine u godinu, to je već pitanje vizije i plana kako i šta dalje. Da zaboravimo vreme Divca, Kukoča, onog Palje, kada nije bilo poštenog odmora, skoro celo leto sa reprezentacijom posle klupskih sezona. E, toga više neće da bude. Ovako funkcioniše i u drugim evropskim selekcijama, ali svoje najviše pogađa. Možda nije loše, kada je ovakva situacija, pa ljubitelji klađenja, pikiraju od prvog do nekog 12. mesta, pa šta pogode“.
I u vaše vreme, bilo je reprezentativnih akcija kada smo iščekivali Divca kao ozebli sunce, doduše ne u prelomnim trenucima, u vreme povratka SR Jugoslavije na međunarodnu scenu, EP 1995, pa OI 1996…
„Jeste, Diki ne dođe mesec dana, ali kasnije sve ’popravi’, pojavi se, pripreme su duže trajale. Ni to ne može da se vrati, toliko sam realan. Nema poređenja ni po načinu shvatanja funkcije reprezentacije. Ranije ’sediš’ tri meseca sa nacionalnim timom, zamislite da smo završavali na sedmom mestu, a nismo… Uglavnom smo dobijali…“.
U međuvremenu, mnogo toga se promenilo, ne u toku sezone, već dugotrajnog procesa, koji kao da je prolazio mimo nas…
„Nešto se desilo posle ’onog’ sistema, a mi i dalje živimo u iluziji da smo čudo od košarkaške nacije. E, ljudi, nisam siguran da smo više tako čudesni, čim se malo, malo, pominje potreba uključivanja stranaca u nacionalnu selekciju. I kada je sve već tako, uz te priče, što bi nam svi ovi otkazi padali tako teško“.
Posmatrajući košarkaška (ne)vremena, Paspalj će, pomiren sa takvom sudbinom.
„Ja to više ne razumem, očigledno, druga vremena. A ova priča je bez kraja, uvek će biti stavova ’za’ i ’protiv’, ne vidim smisao ličnog izjašnjavanja. I ovaj sport, kao i mnoge druge stvari u zemlji, bude dnevna huka i buka, da ne kažem nešto drugo, a uveče već ne važi, idu neke nove stvari, dešavanja, preokupacije… A nekada smo svi bili ponosni, srećni i zadovoljni sportskim dostignućima. Istina, neko više, neko manje, ali je bilo ono nešto, trajalo…“.
(Sportklub)