Жарко Паспаљ: НЕ ЧУДЕ МЕ ЈОКИЋ И МИЦИЋ... Питање је визије
Откази Николе Јокића и Василија Мицића, а нису једини, али су протресли српску сениорску репрезентацију и јавност толико да је и предстојеће Светско првенство (25. август – 10. септембар) помало у другом плану. Барем ових дана. Као да је пао у заборав неуспех на прошлогодишњем Евробаскету са све поменутим дуетом. Њихово „не“ доживљено је као гашење још једне наде о некаквој медаљи, које нема још од 2017. године, пише Спортклуб.
„Неће да играју, имају своје разлоге које су навели. Шта рећи на то, објективно немам шта да кажем. Верујем да нисам једини. Пре свега овога, веровао сам да можемо да се квалификујемо за Олимпијске игре следеће године, не кажем да и даље не верујем да ће Србија то остварити адекватним пласманом у Манили. Све се надам да хоће. Знате, ништа се не дешава преко ноћи, али смо и даље у облацима да има система, илузијама како смо моћни под обручима, а времена су се драстично променила. Искрено, ја то више не разумем,“ отворио је душу Жарко Паспаљ у краћем реазговору за Спорт Клуб.
Лудо добро леворуко крило, један од оних који је златом „писао“ историју кошарке оне велике Југославије у другој половини осамдесетих, али и оне много мање земље, средином деведесетих прошлог века, после дизања санкција, мирно наставља:
„Откази нам се дешавају из године у годину, то је већ питање визије и плана како и шта даље. Да заборавимо време Дивца, Кукоча, оног Паље, када није било поштеног одмора, скоро цело лето са репрезентацијом после клупских сезона. Е, тога више неће да буде. Овако функционише и у другим европским селекцијама, али своје највише погађа. Можда није лоше, када је оваква ситуација, па љубитељи клађења, пикирају од првог до неког 12. места, па шта погоде“.
И у ваше време, било је репрезентативних акција када смо ишчекивали Дивца као озебли сунце, додуше не у преломним тренуцима, у време повратка СР Југославије на међународну сцену, ЕП 1995, па ОИ 1996…
„Јесте, Дики не дође месец дана, али касније све ’поправи’, појави се, припреме су дуже трајале. Ни то не може да се врати, толико сам реалан. Нема поређења ни по начину схватања функције репрезентације. Раније ’седиш’ три месеца са националним тимом, замислите да смо завршавали на седмом месту, а нисмо… Углавном смо добијали…“.
У међувремену, много тога се променило, не у току сезоне, већ дуготрајног процеса, који као да је пролазио мимо нас…
„Нешто се десило после ’оног’ система, а ми и даље живимо у илузији да смо чудо од кошаркашке нације. Е, људи, нисам сигуран да смо више тако чудесни, чим се мало, мало, помиње потреба укључивања странаца у националну селекцију. И када је све већ тако, уз те приче, што би нам сви ови откази падали тако тешко“.
Посматрајући кошаркашка (не)времена, Паспаљ ће, помирен са таквом судбином.
„Ја то више не разумем, очигледно, друга времена. А ова прича је без краја, увек ће бити ставова ’за’ и ’против’, не видим смисао личног изјашњавања. И овај спорт, као и многе друге ствари у земљи, буде дневна хука и бука, да не кажем нешто друго, а увече већ не важи, иду неке нове ствари, дешавања, преокупације… А некада смо сви били поносни, срећни и задовољни спортским достигнућима. Истина, неко више, неко мање, али је било оно нешто, трајало…“.
(Спортклуб)
