INTERVJU Ivana Bašičević Antić, DIREKTORKA MUZEJA MARGINALNE UMETNOSTI Umetnost i treba da gradi mostove

Iako je bilo predviđeno da izložba traje do 2. jula, zbog velikog interesovanja produžena je čak do 30. septembra ove godine. Za samo otvaranje je vladalo izuzetno interesovanje, uz prisustvo brojnih zvanica i relevatnih italijanskih medija, pa je ovaj događaj, uz umetnički, imao i izuzetan diplomatsko-politički značaj za saradnju dve zemlje.  Ovim povodom razgovaramo sa Ivanom Bašičević Antić, direktorkom Muzeja naivne i marginalne umetnosti:

Izložbe posvećene Iliji Bosilju i Savi Sekuliću prvo su prikazane u Kulturnom centru Srbije u Parizu, nakon čega je muzej Casa dell’Art Brut poželeo da ih prikaže u svojim prostorijama. Koliko su kustosi iz Italije bili prethodno upućeni u našu art brut scenu, odnosno delo Ilije Bosilja i Save Sekulića?

– Kustosi muzeja Casa dell’Art Brut bili su upoznati sa art brut scenom Srbije od ranije, a rad Save Sekulića i Ilija Bosilja su takođe poznavali. Međutim, nisu imali prilike, pre naših izložbi u Parizu, da vide opuse ova dva umetnika kroz određen reprezentativni odabir i značajan broj radova. Kolekcionar Fabio Cei, koji se nalazi na čelu fondacije koja upravlja ovim muzejem, i porodično je vezan za Beograd, tako da je na određen način od ranije znao za našu scenu i sa MNMU je imao potpisan protokol o saradnji. Međutim, do odluke i predloga da gostujemo sa velikom izložbom došli su nakon što su videli Moć vizije: Sava Sekulić i Svet po Iliji u KC u Parizu.

Šta je to čime su italijanski organizatori izložbe bili posebno fascinirani, i što ih je naposletku i dovelo do odluke da upravo ovom izložbom otvore renovirani prostor muzeja?

– O oba autora su zapravo dosta znali, znali su njihove međunarodne pozicije, ali isto tako da njihovih radova nema mnogo u opticaju te da se značajnije izložbe retrospektivnog tipa oba autora nisu mogle često videti u Evropi. Ilija Bosilj je imao u poslednje vreme niz izložbi u SAD što je, opet, do kolega u Italiji dolazilo kao informacija. Savini radovi su najvećim delom u dve muzejske kolekcije, MNMU i Muzeja Zander u Nemačkoj, a u okviru retrospektivne samostalne izložbe prikazan je kroz našu izložbu Moć vizije 2021. godine u Parizu i u prestižnoj Galeriji Haas. Na taj način Svesno napuštanje realnosti predstavlja ekskluzivnu priliku da publika vidi Savine radove u tom obimu.

Značajan segment ove izložbe je i kulturna diplomatija, odnosno želja italijanske uprave da radi i na unapređenju odnosa između dve zemlje, uz samu promociju umetnosti. Kako ste doživeli ovaj segment izložbe i samu ideju podizanja izložbe na spoljnopolitički nivo?

– Postoji uvek prisutna ideja da umetnost zapravo treba da gradi mostove i da vrši i tu diplomatsku funkciju. Izuzetno je interesantno bilo čuti iz govora državnog sekretara Miodraga Ivanovića koliko su istorijski prisutni predstavnici našeg naroda na italijanskom tlu. U tom aspektu, izložba, tekstovi i reči izgovorene pred publikom na otvaranju, vrše ulogu diplomatije kao podsećanje na istorijske veze između Srbije i Italije.

Da li vas je zatekla izuzetna poseta i interesovanje na samoj izložbi, imajući u vidu i da je sam muzej ipak geografski izmešten iz važnijih urbanih centara?

– Jeste, izuzetno me je iznenadila jer se radi ne samo o činjenici da je muzej izvan grada, nego o dva umetnika koji nisu ranije imali veze konkretno sa italijanskom publikom. Otvaranje je bilo izuzetno dobro organizovano, praćeno jednom konferencijom koja je dala i uvod u samu izložbu, i vrstu njenog stručnog tumačenja. Verujem da je to važno i da je publika, baš tako brojna, imala osećaj da je vredelo doći tog dana.

Kao važan segment izložbe sami ste istakli “prevazilaženje podela unutar umetnosti”. Kada govorimo o naivnoj i marginalnoj umetnosti u širem kontekstu, da li su te podele i podozrivosti nešto što je karakteristično samo za našu scenu, ili slične nedoumice i polemike u stručnoj javnosti primećujemo i u evropskim zemljama s razvijenijim kulturnim životom i institucionalnom podrškom?

– Podele su zapravo uvek bile posledica određenih interesa. Najpre akademskih umetnika, koji su uz priznanja za svoj rad dobijali i određene privilegije koje su se mogle i izgubiti, te su imali očiglednu potrebu da kontrolišu tokove na umetničkoj sceni. Podele su dalje negovali i produbljivali i ljudi iz samih polja naivne ili marginalne umetnosti, koji su od tog brendiranja imali direktnu stručnu ili materijalnu korist.  Ali, nakon niza događaja na svetskoj savremenoj umetničkoj sceni, kao što je i Bijenale u Veneciji 2013. godine na kome su i zvanično izjednačeni autsajder autori sa ostalom scenom, gotovo je postalo anahrono raditi u sistemu žanrovski podeljenih sfera umetnosti. I to se ne odnosi samo na podelu između insajd i autsajd dela scene, nego uopšte.

Koliko se menja percepcija o art brut umetnosti u našoj zemlji tokom poslednjih godina, i kako ste u tom smislu zadovoljni dometima i učincima vašeg mandata na mestu direktorke MNMU?

– Kao što je bilo i sa novim pojavama u savremenoj umetnosti sedamdesetih godina, a i art brut kao oblast se definiše u to vreme, percepcija se gradi i postaje pozitivna nakon niza kvalitetnih izložbi, tekstova i informisanosti publike. Mislim da bih upravo zato mogla reći da sam izuzetno zadovoljna svojim učincima, jer smo nizom značajnih izložbi, saradnjom sa važnim institucijama poput Casa dell Art Brut, Muzeja suvremene umjetnosti iz Zagreba, MSU iz Beograda, Galerijom Matice srpske i Muzejem Jugoslavije, između ostalih, dobili kvalitetan i stručan izložbeni program.  

N. Marković