ИНТЕРВЈУ Ивана Башичевић Антић, ДИРЕКТОРКА МУЗЕЈА МАРГИНАЛНЕ УМЕТНОСТИ Уметност и треба да гради мостове

Иако је било предвиђено да изложба траје до 2. јула, због великог интересовања продужена је чак до 30. септембра ове године. За само отварање је владало изузетно интересовање, уз присуство бројних званица и релеватних италијанских медија, па је овај догађај, уз уметнички, имао и изузетан дипломатско-политички значај за сарадњу две земље.  Овим поводом разговарамо са Иваном Башичевић Антић, директорком Музеја наивне и маргиналне уметности:

Изложбе посвећене Илији Босиљу и Сави Секулићу прво су приказане у Културном центру Србије у Паризу, након чега је музеј Цаса dell’Арт Брут пожелео да их прикаже у својим просторијама. Колико су кустоси из Италије били prеthodno упућени у нашу арт брут сцену, односно дело Илије Босиља и Саве Секулића?

– Кустоси музеја Цаса dell’Art Брут били су упознати са арт брут сценом Србије од раније, а рад Саве Секулића и Илија Босиља су такође познавали. Међутим, нису имали прилике, пре наших изложби у Паризу, да виде опусе ова два уметника кроз одређен репрезентативни одабир и значајан број радова. Колекционар Фабио Цеи, који се налази на челу фондације која управља овим музејем, и породично је везан за Београд, тако да је на одређен начин од раније знао за нашу сцену и са МНМУ је имао потписан протокол о сарадњи. Међутим, до одлуке и предлога да гостујемо са великом изложбом дошли су након што су видели Моћ визије: Сава Секулић и Свет по Илији у КЦ у Паризу.

Шта је то чиме су италијански организатори изложбе били посебно фасцинирани, и што их је напослетку и довело до одлуке да управо овом изложбом отворе реновирани простор музеја?

– О оба аутора су заправо доста знали, знали су њихове међународне позиције, али исто тако да њихових радова нема много у оптицају те да се значајније изложбе ретроспективног типа оба аутора нису могле често видети у Европи. Илија Босиљ је имао у последње време низ изложби у САД што је, опет, до колега у Италији долазило као информација. Савини радови су највећим делом у две музејске колекције, МНМУ и Музеја Зандер у Немачкој, а у оквиру ретроспективне самосталне изложбе приказан је кроз нашу изложбу Моћ визије 2021. године у Паризу и у престижној Галерији Хаас. На тај начин Свесно напуштање реалности представља ексклузивну прилику да публика види Савине радове у том обиму.

Значајан сегмент ове изложбе је и културна дипломатија, односно жеља италијанске управе да ради и на унапређењу односа између две земље, уз саму промоцију уметности. Како сте доживели овај сегмент изложбе и саму идеју подизања изложбе на спољнополитички ниво?

– Постоји увек присутна идеја да уметност заправо треба да гради мостове и да врши и ту дипломатску функцију. Изузетно је интересантно било чути из говора државног секретара Миодрага Ивановића колико су историјски присутни представници нашег народа на италијанском тлу. У том аспекту, изложба, текстови и речи изговорене пред публиком на отварању, врше улогу дипломатије као подсећање на историјске везе између Србије и Италије.

Да ли вас је затекла изузетна посета и интересовање на самој изложби, имајући у виду и да је сам музеј ипак географски измештен из важнијих урбаних центара?

– Јесте, изузетно ме је изненадила јер се ради не само о чињеници да је музеј изван града, него о два уметника који нису раније имали везе конкретно са италијанском публиком. Отварање је било изузетно добро организовано, праћено једном конференцијом која је дала и увод у саму изложбу, и врсту њеног стручног тумачења. Верујем да је то важно и да је публика, баш тако бројна, имала осећај да је вредело доћи тог дана.

Као важан сегмент изложбе сами сте истакли “превазилажење подела унутар уметности”. Када говоримо о наивној и маргиналној уметности у ширем контексту, да ли су те поделе и подозривости нешто што је карактеристично само за нашу сцену, или сличне недоумице и полемике у стручној јавности примећујемо и у европским земљама с развијенијим културним животом и институционалном подршком?

– Поделе су заправо увек биле последица одређених интереса. Најпре академских уметника, који су уз признања за свој рад добијали и одређене привилегије које су се могле и изгубити, те су имали очигледну потребу да контролишу токове на уметничкој сцени. Поделе су даље неговали и продубљивали и људи из самих поља наивне или маргиналне уметности, који су од тог брендирања имали директну стручну или материјалну корист.  Али, након низа догађаја на светској савременој уметничкој сцени, као што је и Бијенале у Венецији 2013. године на коме су и званично изједначени аутсајдер аутори са осталом сценом, готово је постало анахроно радити у систему жанровски подељених сфера уметности. И то се не односи само на поделу између инсајд и аутсајд дела сцене, него уопште.

Колико се мења перцепција о арт брут уметности у нашој земљи током последњих година, и како сте у том смислу задовољни дометима и учинцима вашег мандата на месту директорке МНМУ?

– Као што је било и са новим појавама у савременој уметности седамдесетих година, а и арт брут као област се дефинише у то време, перцепција се гради и постаје позитивна након низа квалитетних изложби, текстова и информисаности публике. Мислим да бих управо зато могла рећи да сам изузетно задовољна својим учинцима, јер смо низом значајних изложби, сарадњом са важним институцијама попут Цаса dell Арт Брут, Музеја сувремене умјетности из Загреба, МСУ из Београда, Галеријом Матице српске и Музејем Југославије, између осталих, добили квалитетан и стручан изложбени програм.  

Н. Марковић