BICIKLOM KROZ VOJVODINU Ispovest potomka JEDINE NEMAČKE PORODICE koja je posle 1945. ostala u Bačkom Jarku

Dogovorili smo se da odem do spomenika nemačkim civilima stradalim u logoru Bački Jarak 1944-1946. Za to vreme Johan će se presvući iz radnog odela i sačekati me u svojoj drugoj kući, sa druge strane ulice. Na kraju sela nalazi se pravoslavno groblje, a ispred njega spomenik koji se sastoji od kamenog krsta i dve ploče. Na njima na srpskom, nemačkom i mađarskom piše: „Ovaj spomenik čuva sećanje na naše sugrađane, Podunavske Švabe koji su u logoru za interniranje u Bačkom Jarku stradali i našli ovde večni mir. Neka počivaju u miru! Mi ih nećemo zaboraviti.” Logor Bački Jarak (Jarek) postojao je od decembra 1944. do aprila 1945. Spomenik su 2017. svečano otkrili tadašnji premijer Aleksandar Vučić i ambasador Nemačke u Beogradu Aksel Ditman.

Dakle, logor Bački Jarak je postojao od 2. decembra 1944. do 17. aprila 1946. i u njemu je od gladi, bolesti i zlostavljanja umrlo preko 6.000 ljudi, uglavnom žena, dece i starijih ljudi. Progon je bio rezultat odluke Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) koja je objavljena 21. novembra 1944. i njom su folksdojčeri proglašeni za  „narodne neprijatelje” što je donosilo i gubitak svih građanskih prava. Dalje se određuje potpuna eksproprijacija sve njihove pokretne i nepokretne imovine. Lišeni imovine i svih prava, mogli su da budu proterani iz svojih domova  i internirani u logore. U Bačkoj, Novosadski kotar je bio prvi tako ”etnički očišćen”. Njegovi folksdojčeri (oni koji nisu sami otišli početkom oktobra) proterani su iz svojih domova između 2. i 4. decembra 1944. godine i odmah podeljeni u kategorije. Radno sposobni su uglavnom ostali u lokalnim logorima ili su bili prebačeni u središnji civilni logor u Novom Sadu. Nesposobni za rad morali su da krenu na put Bačkog Jarka u roku od dan-dva. Pola sela pretvoreno je u logor na taj način što su u kućama smešteni civili, njih i po 50.  S obzirom na to da je masovno proterivanje preostalih Nemaca u Banatu počelo takođe početkom decembra 1944. (za njih je u logor pretvoreno celo selo Knićanin), ovaj prvi talas nazvan je „decembarski”. Sledeći talas zadesio je južnu i zapadnu Bačku neposredno pre i posle Uskrsa 1945. Srednja Bačka došla je na red oko 25. maja 1945. Folksdojčeri iz nekih opština zapadne i severne Bačke potpuno su proterani iz svojih domova između kraja juna i početka avgusta 1945.

Uobičajeni sistem proterivanja u seoskim zajednicama, većinom ili potpuno naseljenim folksdojčerima, bio je sledeći: partizanske jedinice bi opkolile mesto i iznenada, počinjući od jednog kraja sela, krenuli da isteruju zatečene i nespremne civile iz domova. Oterali bi ih na seoski pašnjak na obodu sela gde se vršila „kategorizacija”: odvajanje radno sposobnih od onih predviđenih za logore poput Bačkog Jarka, Gakova ili Knićanina. Ako bi dete imalo dve godine ili manje, oboje, i majka i dete, odlazili bi u logor. Ali, ako bi dete bilo starije od dve godine, otimano je od majke i gurnuto je baki ili drugim rođacima ili susedima. Majka je odlazila u radni logor, a dvogodišnje ili starije dete s transportom u logor u kojem je većina preminula od zime, gladi, bolesti ili mučenja. Neke detalje kasnije mi je u razgovoru opisao Johan Valrabenštajn čija porodica je imala sreće da izbegne takvu sudbinu.

Vraćam se u centar sela i Johana zatičem u baštenskoj garnituri u lepo uređenom dvorištu punom cveća i zelenila. Njegova supruga mi nudi kafu i vodu, nešto kasnije i rakiju i razgovor može da počne. Johanova porodica doselila se u Bački Jarak sa ostalim Nemcima protestantima iz Virtenberga koji su osnovali selo 1787. na pustari između Pejićevih salaša i Temerina. Manje je poznato da su žitelji ovog sela kratko vreme bili Sremci, naselili su se u Rumi, na posedu Marka Pejačevića u delu koji su nazvali Jarak. Tu su živeli u zemunicama godinu dana, pola ih je pomrlo i oni koji su preživeli žalili su se vlastima koje su im dale ovo malo parče zemlje između Pejićevih salaša i Temerina. Nemci iz Bačkog Jarka su bili vredni i polako kupovali zemlju i u susednim atarima - Novosadskom i Temerinskom i ubrzo postali imućniji od svojih suseda u drugim selima. U revolucionarnim previranjima 1848. i 1849. celo selo je izgorelo i stanovnici su ga napustili. Kasnije su se vratili i sagradili nove kuće. Pred rat u selu je živelo svega nekoliko Mađara i jedna srpska porodica, sve ostalo bili su Nemci. Johanova sećanja sežu do 1944. kada je imao tri godine, a kako se primicao kraj rata u leto te godine saveznički avioni sve češće su se pojavljivali na nebu iznad Bačke:

- Američki avioni išli su da bombarduju naftna polja u Ploeštiju u Rumuniji. To je bio Hitlerov glavni izvor nafte. Američki “liberatori” u formacijama po 32 komada, tri dana i tri noći su leteli ka Rumuniji. Nebo je bilo crno od njih, a zemlja je podrhtavala. Krave i konji su se otkidali u štalama od straha - opisuje svoja prva sećanja Johan čiji se pradeda zvao Johan isto kao i deda i tata, pa on u šali sebe voli da zove: „Johan Četvrti, Bez zemlje”.

Kako Johanov otac i deda nisu bili simpatizeri nacista i odbijali su da se učlane u Kulturbunt na njihovoj kući je bila iscrtana jevrejska „Davidova zvezda” kako bi ih obeležili kao “nedovoljno dobre Nemce”. Ta „Davidova zvezda” se videla na fasadi kuće do šezdesetih godina. Svaki put kad je prekrečena - ona bi, kao one ikone u filmu “Vreme čuda” izbila na površinu. Johanov otac je bio mobilisan u mađarskoj vojsci, prebačen na Istočni front gde je na Kursku 1943. bio ranjen pa je prebačen u Novi Sad. Vojna bolnica je bila u zgradi Banovine, Johan se seća odlazaka u posetu ocu. Kada se oporavio priključio se pred kraj rata partizanima i to je Valrabenštajnima omogućilo da kao jedina od svih nemačkih porodica ostanu u selu i zadrže svoje kuće i deo zemlje. Valrabenštajnove veze sa novim vlastima osnažilo je i to što se u jednu od njihovih kuća se uselio Aker, šef Intendantske jedinice generala Crvene armije Fjodora Ivanoviča Tolbuhina, inače ruski Jevrej. Johanov pradeda se majčine strane na salašu kod Rimskog šanca video je kako putem dva mađarska vojnika teraju civile, Srbe sa Pejićevih salaša. Otišao je do njih i na mađarskom jeziku ubedio vojnike da oslobode civile što je porodici na kraju rata takođe „uzeto za dobro”. Johanov tata se iz rata vratio tek 1948. pošto je u Makedoniji učestvovao u čišćenju terena od zaostataka kvislinških četa.

- U jednoj od naših kuća nalazila se uprava logora kojim je upravljala jedna žena - Sremica. Kažu da se isticala po surovosti. U logoru je umiralo dnevno od 30 do 50 ljudi. U početku su mrtve sahranjivali u kripte starih grobova jedne na druge dok ih ne bi potpuno napunili. Posle toga su kopali masovne grobnice. Šezdesetih godina dvadesetog veka groblje je potpuno sravnjeno sa zemljom - priča Johan koji je do penzionisanja 2001. radio u Arhivu Vojvodine pa otud i njegova posvećenost detaljima iz istorije Bačkog Jarka i njegove porodice. Zbog komplikovanog prezimena, njegove komšije, kolonisti iz Bosne - prozvali su ga Joca Švaba, a i danas ga tako oslovljavaju na ulici.

Johan Valrabenštajn preveo je i objavio monografiju o Bačkom Jarku sa nemačkog na srpski. Monografija je prvi put štampana 1937. povodom 150 godina doseljavanja Nemaca i nastanka sela. Posle rata u Nemačkoj je urađeno reprint izdanje u kojem su dodata sećanja Georga Hauga, Mihaela Šmita i Viljama Hajnca o tome kako su izgledali poslednji dani u selu i povlačenje iz Bačke prema Austriji i Nemačkoj na jesen 1944.

Knjiga slikovito opisuje različite običaje i događaje iz života sela: svadbe, krštenja, krizmanja, prva pričest, svinjokolje, žetvu, branje kukuruza, berbu brožđa, Božić, Uskrs i Duhove... Autori monografije živopisno čitaocu dočaravaju scene iz revolucije 1848-1849. kada je 31. avgusta 1848. celo selo izgorelo u jednom danu. Sve kuće, u to vreme pokrivene trskom, pretvorene su zgarišta - ostala je netaknuta samo crkva. Meštani su u kućama ostavili pune tavane žita i štale sa stokom - sve je uništeno i oni su naredne dve godine živeli od milostinje stanovnika susednih sela kod kojih su se klonili - Malog Kera (Bačkog Dobrog Polja), Torže (Savinog Sela), Šova (Ravnog sela) i Vrbasa.

Posebno su dramatično opisani poslednji dani u selu u jesen 1944.

“Došlo je do sloma nemačkog fronta na Istoku, ruske armije su se približavale pa su vlasti pozivale stanovništvo da beži. U septembru su pristigle prve kolone izbeglica iz Erdelja i Banata pa je valjalo pripremiti se za odlazak. Uveče 6. oktobra stigla je naredba o evakuaciji. Sastao se Mesni odbor a dečaci su uveče u 10 otišli da svaku kuću obaveste da ujutro sva kola (zaprege) budu natovarena i spremna za polazak. Pošto su svi muškarci sem staraca bili u ratu, pakovanje kola su obavljala deca po mraku jer struje nije bilo i bilo je naređeno zamračenje. U subotu 7. oktobra ujutro krenula je prva kolona od 290 kola, a u nedelju 8. oktobra i druga. Stoka je odvezana i puštena u dvorište, u valove nasuta voda i hrana. Sa crkve su o?ekivala zvona i svirale orgulje. Samo što su kola napustila selo požurili su Temerinci i sa svih strana pokupili gotovo sve”, piše u svom sećanju Viljam Hajnc.

„Kada je kolona krenula poslednji put su se oglasila crkvena zvona a Jarak je ostao obasjan jesenjim suncem. Oni koji su ostali imali su besanu noć, mnogi su išli od kuće do kuće i odvezivali stoku koja je ostala vezana. Iz Temerina su već pristigli prvi pljačkaši: sluškinje i sluge su vredno kupili sve što se moglo. Istina, naše komšije sa okolnih salaša, Srbi, nisu učestvovali u tome. Sledećeg dana krenula je kolona od 140 kola, u njoj i 14 traktora koji su vukli po 6-8 kola a trećeg dana (u ponedeljak) kamionima nemačke vojske mesto su napustili svi koji nisu imali druge mogućnosti. Ukupno je otišlo 440 kola sa oko 1.000 konja. U selu je ostavljeno sve u redovnom stanju, ništa nije uništeno: plodovi, živi i mrtvi inventar, namirnice, sve...”

 Robert Čoban