BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Šuljam, mesto gde je CAR PROBUS ZASADIO PRVU LOZU

Sudeći po natpisima na spomenicima, čini se da se gotovo svaki drugi žitelj preziva Manastirac. Pažnju mi privlači nadgrobni spomenik ispod kojeg počiva Žarko Milićević koji je umro 1918. u 21. godini života. Spomenik podižu ožalošćena majka i braća. Natpise sa sličnim brojevima sretao sam na grobljima širom Vojvodine. Za pretpostaviti da je da je reč o jednom od „vojnika koji su pali u času potpisivanja primirja”. Setih se Grigora Viteza:

Vijest je letjela brže od ptice

Brže od vjetra

Brže od munje

Gugutala je od sreće u eteru.

I stigla je prekasno.

Za one koji su pali uvijek je prekasno.

A da je stigla samo pol sata ranije, on bi bio živ.

Rukovao bi se s drugovima i smijao.

Da je stigla dan ranije, mnogo bi njih još ostalo živih.

Trebalo je vijest poslati mnogo, mnogo ranije

Prije no što su počeli padati mrtvi

Druga mogućnost je da je nesrećni Žarko pao pokošen španskom groznicom koja je harala Evropom i svetom pred sam kraj Velikog rata i par godina posle „potpisivanja primirja”.

Ulazimo u Šuljam koji je prema popisu iz 2011. imao 630 stanovnika, dok danas u selu „prespava” oko 500 stanovnika. U proteklih 100 godina - najviše žitelja u ovom mestu je bilo pre 60 godina - prema popisu iz 1961 - njih 952, skoro dvostruko više nego danas. Godine 1734. selo je imalo 40 domova, a prema popisu iz 1737. imalo je 34 „porodičnih starešina”. Podaci iz 1793. navode da je u Šuljmu bilo 93 kuće sa 513 stanovnika, a 1810. godine 99 kuća i 550 stanovnika, dakle gotovo isto kao i danas.

Crkva Sv. Nikole u Šuljmu podignuta je u drugoj polovini 18. veka, najverovatnije 1769, dok je zvonik dograđen 1845. Rezbarija ikonostasa baroknih formi sa elementima rokokoa rad je nepoznatog majstora odnosno radionice iz 18. veka. Bočne dveri ikonostasa nastale su kasnije, a unutrašnjoj rezbariji pripada i baldahin iznad prestonih ikona. Ikonostas je 1778. slikao Nikolaj Petrović, o kome postoji i zapis ispod prestonih ikona Hrista i Sv. Jovana. Obnovu ikonostasa i drugo unutarnje slikanje radio je Matej Petrović, o čemu postoji i sačuvani ugovor sa crkvenom opštinom iz 1832.

Preko puta crkve nalazi se Osnovna škola “Boško Palkovljević Pinki” u kojoj je rođen dramski pisac Siniša Kovačević čiji su roditelji tu bili na službi kao prosvetni radnici i živeli u objektu škole. Prema podacima na sajtu  škole, u isturenom odelenju u selju Šuljam nastava se pohađa od 1. do 4. razreda, posle toga učenici moraju da putuju u Grgurevce gde je škola do 8. razreda. U svakoj generaciji u Šuljmu je između troje i petoro dece i po svoj prilici škola će se vrlo brzo potpuno ugasiti pa će svi preostali mališani iz sela morati već od 1. razreda da putuju u Grgurevce ili u Sremsku Mitrovicu.

Nešto niže nalazi se i Vrtić “Šuljam” sa veselo oslikanim ulazom koji je odmah ukazao na to da ovde radi neko ko jako voli svoj posao. Kako su nam ispričali meštani, reč je o Mitrovčanki Slobodanki Cici Grčić koja svaki dan putuje u ovo selo kako bi vodila računa o desetak predškolaca. Na početku rada u Šuljmu, Cici nije bilo lako. Vrtić je bio zapušten, a roditelji, shvatajući ga kao igraonicu, a ne kao mesto za obrazovanje i vaspitanje, nisu bili previše zainteresovani za njegov rad. Igračke su bile zapuštene, a sam objekat zreo za potpuno renoviranje.

- Sve igračke sam sabrala, odnela ih kući, oribala, probrala i ono što je bilo korisno vratila u Šuljam. Imam dva sina, pa su i oni poklonili nešto od svojih igračaka koje ne koriste. U poslovima oko krečenja i čišćenja pomagao mi je suprug i njegovi prijatelji, a potom su se uključili i meštani, pre svih porodica Jurišić koja je pomogla da se uredi toalet. Oni koji nisu mogli da ponude materijalnu pomoć, poklonili su svoj rad tako da sam brzo uvidela da u Šuljmu žive ljudi velikog srca -.ispričala je Slobodanka.

Vrtić trenutno pohađa desetak dece. Ispred vrtića nalazi se i tabla sa imenima meštana Šuljma poginulim u Drugom svetskom ratu, kao borci NOP-a (77 imena) ili civili stradali od ruke fašista (24 njih). I ovde, kao u Grgetegu, Grgurevcima i drugim sremskim selima - puno imena na ovakvoj ploči za tako malo mesto.

Centar sela se nalazi na nekoliko metara višoj koti na kojoj se nalazi gvozdeni krst na betonskom postamentu a sa koje se pruža lep pogled na crkvu i ostatak sela. Kuća u centru sela u kojoj je nekada bila prodavnica - sada je napuštena. Nad kapijom lepo okrečene kuće, pored nje venac koji svedoči da su iz ovog dvorišta nedavno izlazili svatovi. Na fasadi je tabla koja kaže da je 10. oktobra 1941. u toj kući formiran Mesni odboro KPJ.

U selu Šuljam se nalazi  i jedno od najstarijih stabala u Vojvodini. Pokrajinski zavod za zaštitu prirode je u okviru Srednjoročnog programa zaštite prirodnih dobara za period od 2021. do 2030. uradio je valorizaciju stabla duda u Šuljmu. Posebnu vrednost duda čine dimenzije stabla (visina 15 m, obim debla 525 cm), zatim gusta i široko razgranata krošnja širine 23 metra. Procenjuje se da je ovaj dud star između 180 do 200 godina.

Na mestu gde je rimski car Marko Aurelije Probus 280. godine zasadio prvu vinovu lozu na ovim područjima, 2017. su osveštani i orezani čokoti Vinarije „Probus”. Marko Aurelije Prob rimski car rođen je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) 232. gde je takođe i skončao 282. godine. Za vreme njegove vladavine prvi put je vinova loza zasađena van Italije i to baš ovde na brdu Glavica kod sela Šuljam.

U selu Šuljam rođen je i slavni dramski pisac Siniša Kovačević. Pripadnik je 24 generacije sremskih Srba. Njegovi roditelji su bili prosvetni radnici koji su se zbog posla često selili, zato je mnogo vremena provodio kod deda i baka na selu. Kada mu je bilo sedam godina, sa ocem, majkom i četiri godine mlađom sestrom doselio se u Sremsku Mitrovicu. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Iako je u jednom intervjuu priznao da je imao siromašno detinjstvo, kaže da je bio srećno i bezbrižno dete. Bio je okružen knjigama pa je mnogo vremena provodio čitajući. Po završetku srednje škole upisao je Pravni fakultet u Beogradu. Iako ga pravo nije mnogo zanimalo, tu profesiju je izabrao kako bi udovoljio svojim roditeljima. Kada je bio apsolvent njegova mlađa sestra ga je prijavila za polaganje prijemnog ispita na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Tadašnjoj komisiji se veoma svidela njegova drama pa je prošao u uži krug i postao student dramaturgije. Bio je jedan od najboljih studenata u klasi, te uprkos teškoj finansijskoj situaciji svojih roditelja, uspeo da završi fakultet. Za sebe ističe da je Sremac. Ne priznaje se za Beograđanina, a veruje da ni Beograd njega ne prihvata baš tako lako. Svojevremeno je objasnio da je u Novom Sadu i Dunav dođoš, da se tamo mora biti sedam generacija domaći da bi bio Novosađanin, ali je sa Beogradom drugačije. Kaže da čovek čim se popne Balkanskom ulicom i sa revera otrese prašinu rodne grude, Beograd ga odmah smatra Beograđaninom: „Ja sam Sremac. Mitrovčanin na privremenom radu u Beogradu. Ovo je moj prostor u kom se savršeno dobro osećam. Ovde ću doći i da legnem na kraju. Takva mi je narav, sremačka. Ne sremska, baš sremačka“, rekao je svojevremeno Kovačević koji je možda najslikovitije svoj zavičaj opisao u trodelnoj TV drami „Portret Ilije Pevca“, koja je mnogima u sećanju.

- Posađeno je 80.000 čokota na 20 hektara, prva sadnja je urađena 2012. godine, sorte su merlot, traminac, tamjanika, kaberne sovinjon, prokupac i šardone a godišnja proizvodnja 120.000 buteljki od 0.7 litara - kaže Milorad Milošević, vlasnik vinarije „Probus”. -Želja mi je da povežem Šengen i Šuljam. To su dva sela sa skoro istim brojem stanovnika. Šengen poznat po Šengenskom sporazumu, a Šuljam po Probusu. Ambasador Luksemburga je dolazio u Šuljam tim povodom i treba da se nastave razgovori!”

Istorijski spisi vele da su cara Proba 282. godine ubili rimski vojnici, besni jer ih je naterao da u Sirmijumu kopaju kanale po vrelom letnjem danu. Ubice su se pokajale i sahranile ga sa svim počastima, dostojno ga ožalivši, podigli su mu spomenik sa natpisom: „Prob je bio dobričina, pobednik svih varvarskih naroda i tirana.”

Priča za nauk svim gazdama poseda kojima bi mogli pasti na pamet da radnike po vrelini teraju u polje.

Robert Čoban