TVOJA REČ Vivien Kurtović (28), svestrana umetnica: NAJBITNIJE MI JE ONO ŠTO JA ŽELIM

Vivien ima bend koji nosi njeno ime, a s kojim nastupa svirajući domaću i stranu pop-rok muziku, kao i duo u kom peva uz gitaru ili klavir. Takođe, za sada ima objavljenu jednu zbirku poezije „Pred mojim očima sunce“ (2022), dok je sledeća u pripremi i zvaće se „Kosmička pravda“. Autorka je i singla „Pustinjski cvet“, koji ima ambijentalni prizvuk, pa je tako i spot za tu numeru snimila u Dubaiju (video možete pogledati na Jutjubu), a trentno radina novoj, komercijalnijoj pesmi, koja joj je prioritetna u odnosu na sve njene druge aktivnosti.

Da je Vivien nesvakidašnja devojka, da se zaključiti i na osnovu njenog imena, koje je dobila iz dva razloga – tatina verzija priče je da je u pitanju junakinja iz Magnusovog stripa „Džudas“ (reč je o ubijenoj verenici Alana Skota), dok je mamina ideja bila da ime bude po glumici Vivijen Li.

– Meni su oba razloga prihvatljiva – kaže nasmejana Vivien, pojašnjavajući kako je uopšte zakoračila u svet umetnosti, pre nego što je i prohodala. – Od malih nogu mi je muzika bila primarna, svirala sam usnu harmoniku pre nego što sam prohodala i tu je krenula ljubav prema muzici. Onda sam počela da sviram violinu, zato što sam gledala film u kom je jedna devojka svirala taj instrument na brodu. Tako sam poželela i ja, pa sam upisala srednju muzičku školu „Petar Konjović“ u Somboru, u kojoj sam završila dva odseka: za violinu i za muzičku produkciju i dizajn zvuka. A onda sma upisala Pravni fakultet.

Zašto baš Pravo?

– Prvo sam poušala da upišem džez akademiju u Švajcarskoj, ali nisam prošla. A budući da imam sve strane, jedna koja je umetnička, dok mi je druga ta da sam borac za pravdu, zbog čega je i nastala ljubav prema pravu. Upisala sam smer Unutrašnjih poslova, tako da sam imala predmete iz kriminalistike i kriminologije, a uvek sam volela Šerloka Holmsa i čitala krimi romane...

A Šerlok svira violinu...

– Tako je! Detektivski, da bolje razmišlja. Kad sam upisala Pravo, došla sam do treće godine i shvatila da je umetnost ono čime želim da se bavim. Onda sam poželela da upišem glumu, koju sam upisala u Kosovskoj Mitrovici, gde sam dala jedan semestar i onda napustila i vratila se na Pravo, i sad sam apsolvent, imam nekoliko ispita do kraja, a uporedo se bavim muzikom.

Blago tebi kad imaš roditelje koji te toliko podržavaju u pronalaženju i istraživanju i oprobavanju u svemu svačemu...

– Pa, nije baš tako... Majka je ta kod koje je uvek „muzika-muzika-muzika“, a otac je više „uči-uči-uči, mani se muzike, završi Pravo“, pa sam ja između dve vatre. Ali nije bitno šta oni žele i šta oni kažu, nego je bitno šta ja želim. Svi se mi tražimo u životu, ali nikad nije kasno ni za šta i sve u svoje vreme, to je logika kojom se ja vodim.

Od čega sad živiš? Kako uspevaš da uklopiš sve svoje želje i potrebe, ali i da platiš račune?

– Kao što je Tesla spavao tri sata, tako i mi svestrani umetnici živimo. Živim od svirki, prodaje knjiga, radila sam i na njivi, jer podržavam poljoprivredu i poljoprivredne poslove, volim rad u prirodi jer me to opušta i oslobađa. Preko dana sam u čitaonici, učim za ispite, uveče vežbam, ili obrnuto. Dan traje 24 sata i non-stop sam u obavezama i nemam vremena za odmor. A za svojih 28 godina sam baš mnogo putovala i to me je nekakako podstaklo da živim brzo, stalno sam u pokretu.

Šta sviraš, gde, s kim, kako...?

– Imam svoj bend „Vivien bend“ i duo, i sve zavisi, uglavnom po restoranima, Novi Sad, Beograd, gde se namesti posao. Kao bend radimo obrade stranog pop-roka, ja sviram i pevam, a u okviru dua pevam uz gitaru ili klavir.

Kako publika reaguje na muziku koju svirate? Imam utisak da su mladi malo zastranili po pitanju muzike... Nemoj da se smeješ!

– Pa, naš repertoar, koji je pop-rok i latino evergrin, gde imamo svetske hitove, pola strane i pola domaće, među kojima su Džiboni, Oliver Dragojević, Darko Rundek, Dino Dvornik...

Znači, sve naši domaći – hrvatski muzičari. Sviđa mi se.

– Ha, ha, ha... Dobro, tu su i Nipplepeople, Frka, S.A.R.S... A što se tiče stranih, tu su Ejmi Vajnhaous, Šade, Kristina Agilera...

I uspeš sve da vokalno izvučeš?

– Pesme pevam u svom stilu, ne volim da budem kopija. Tako da na svoj način sve izvodim.

Gde je muzika, tu su tekstovi, odnosno stihovi, a ti si i pesnikinja. Izdala si zbirku „Pred mojim očima sunce”.. Koliko dugo pišeš poeziju? Šta te motiviše i pokreće?

– Moja ljubav prema pisanju je počela kad sam bila mala, međutim u srednjoj školi sam imala negativne ocene iz književnosti, pa sam prestala da pišem. To me je demotivisalo. Onda sam, dok sam radila kao personalni asistent Miodragu Petroviću, dečku sa cerebralnom paralizom, koji je izdao svoju knjigu, dao mi je zadatak da mu na Fejsbuku sedam dana zaredom napišem neku pesmu i da dam naslov. U to vreme sam bila u Turskoj i napisala sam pesmu „Brodovi“ i to me je podstaklo da idem dalje i tako sam nastavila. Vremenom su se skupile stvari koje sam pisala i onda sam odlučila da sve to sastavim u jednu zbirku. Meni je poezija kao „dobar dan“. Emocije ne znam ovako da izražavam, jer mi je Mesec u Jarcu, pa sam malo možda hladnokrvna osoba, pa kroz pisanje izražavam svoja osećanja. Umem da nekome napišem pesmu, ali ne znam kako to da kažem. Nije mi to izduvni ventil, ali mi se dešavaju situacije u životu koje oslikavam kroz poeziju i oslobađam energiju kroz pisanje. Smatram da poezija treba uvek da je zapisana na papiru, i kad pišem za knjigu to je drugačije u odnosu na pesme za pevanje, jer te pesme sanjam, dosta njih su mi se u snu „javile“, pa ih zapamtim. Nekad mi se desi da mi se u toku dana pojavi neki ritam u glavi, pa sednem i zapišem stihove. Knjigu sam izdala prošle godine preko izdavačke kuće „Presing”, a na Sajmu knjiga sam je predstavljala. A sad radim na drugoj knjizi...

Opa... Isto će biti zbirka pesama?

– Da. Kad budem starija, onda ću možda napisati i neki roman.

A šta ćemo sa Pravom kad ga jednog dana završiš?

– Uh, teško pitanje... Pravo je tu kao neka struktura moje psihe. Dobro je što ja to studiram, jer se čovek nekad slučajno nađe na pravom mestu, a mene je Pravo u nekim životnim situacijama tako i spasilo, tako da može da se svede pod sve – pod umetnost, kroz autorska prava, mogu da spojim lepo i korisno. A što se tiče baš Prava, interesuje me međunarodno pravo, diplomatija, međunarodni odnosi, ljudska prava, a kad diplomiram, volela bih da upišem master u Španiji, čula sam da su jeftini za međunarodno pravo. Nikad se ne zna gde te život odvede...

Znači, jednog dana će roditelji svojim ćerkama davati ime po tebi!

– Možda...

Tvoj život zamišljam kao jednu razgranatu krošnju – gde god poželiš, svugde te ima i širiš se, ali gde vidiš sebe za pet, deset godina?

– Jedno jako lepo pitanje. Pre svega, volela bih da odem u Argentinu, da putujem, to mi je jedan od životnih ciljeva. Jer, za mene je putovanje upoznavanje novih ultura, a jako volim južnu Ameriku, Inke, interesuju me civilizacije i volim istoriju.

Ima li da nešto ne voliš?

– Ima! Nepravdu, laž...

Dobro, to niko ne voli. Ali, recimo, boraniju...

– Pa, volim buraniju, i svo povrće. Šta ne volim...? Pa, ne volim nepravdu, ne volim uglavnom negativne ljudske osobine, ratove, glad, siromaštvo...

Hm, i to su sve uopštene stvari... Više sam mislila da ćeš reći da ne voliš da spavaš dugo ili tako nešto...

– Volim, ali ne mogu, mora da se radi.

Dobro, da se vratimo na Argentinu i planove...

– Iskreno, volela bih da se ostvarim kao majka, zato što smatram da je, pravno gledano, porodica struktura države, a sve više ljudi se odlučuje da nema porodicu. Meni je to osnova, jer porodica je sve, bar meni lično. To mi je primarno, da imam decu i da im pričam šta je njihova majka radila, gde je sve bila, gde je svirala, da mogu da im pokažem kako da sviraju violinu...

Kako misliš da uklopiš sva ta putovanja sa majčinstvom?

– Sve se može i mislim da se čovek smiri kad dobije decu. Hteo ne hteo, moraš da vodiš računa o svojoj deci, to je primarno. Ne možeš da ostaviš decu i da ideš svojim putem, ako si se već odlučio na taj korak. Ali volela bih da imam uspešnu karijeru, da nastupam, da držim velike koncerte, da imam svoju porodicu, da ima ko da me dočeka kući, da imam supruga koji se bavi istim poslom, to bi bilo idelano.

Da bi mogao da te razume i podržava u tome što radiš...

– Tako je, a i ja njega.

Ko ti sad pruža najveću podršku?

– Majka.

Otud tebi taj majčinski instinkt koji spominješ...

– Pa, dobro i vreme mi je, još malo ću 30, idealno. To je potreba svake žene da se ostvari kao majka.

Kako održavaš taj vedar duh?

– Lepo. Vera. Svuda sam bila, i mnogo sam proživela što mnogi nisu, upoznala sam dosta svetskih kultura i na Kubi mi se svidelo to što su ljudi tamo dosta pozitivni, uprkos teškom životu, jer je kod njih nakon korone stanje baš loše. Oni su pozitivni, smeju se, igraju, kasne i baš ih briga. A mi se svi nerviramo da li ćemo stići na vreme, da li imamo para... Vodim se logikom da u svojoj glavi sebi kažeš da je to sve nebitno i da si srećan, zdrav i nasmejan. Čim nosiš osmeh na licu, ne može ti biti teško. Naravno, svi imamo svoje tužne trenutke, i moja prva zbirka je puna tužnih pesama, zato će ova druga da bude puna srećnih. Smatram da je sve u čoveku, i kad spoznaš boga u sebi, uvek treba da ti bude osmeh na licu.

Kad je u planu druga knjiga?

– Ne znam, jer radim i na drugoj pesmi. Knjiga bi trebalo da bude za predstojeći Sajam knjiga u Beogradu i zvaće se „Kosmička pravda“ i za sada je napisano pola. Treba nešto da mi se desi da bih mogla da je završim, možda da negde otputujem ili da mi se dese neke životne situacije, da se izmestim. Nije mi problem da sednem i napišem za dve nedelje, ali to nije to. Mora da bude specifičan tajming, tako da ne znam da li ću stići do Sajma, ali neću time ni da se vodim. Videćemo... Sad je nova pesma bitnija.

Lea Radlovački