ТВОЈА РЕЧ Вивиен Куртовић (28), свестрана уметница: НАЈБИТНИЈЕ МИ ЈЕ ОНО ШТО ЈА ЖЕЛИМ

Вивиен има бенд који носи њено име, а с којим наступа свирајући домаћу и страну поп-рок музику, као и дуо у ком пева уз гитару или клавир. Такође, за сада има објављену једну збирку поезије „Пред мојим очима сунце“ (2022), док је следећа у припреми и зваће се „Космичка правда“. Ауторка је и сингла „Пустињски цвет“, који има амбијентални призвук, па је тако и спот за ту нумеру снимила у Дубаију (видео можете погледати на Јутјубу), а трентно радина новој, комерцијалнијој песми, која јој је приоритетна у односу на све њене друге активности.

Да је Вивиен несвакидашња девојка, да се закључити и на основу њеног имена, које је добила из два разлога – татина верзија приче је да је у питању јунакиња из Магнусовог стрипа „Џудас“ (реч је о убијеној вереници Алана Скота), док је мамина идеја била да име буде по глумици Вивијен Ли.

– Мени су оба разлога прихватљива – каже насмејана Вивиен, појашњавајући како је уопште закорачила у свет уметности, пре него што је и проходала. – Од малих ногу ми је музика била примарна, свирала сам усну хармонику пре него што сам проходала и ту је кренула љубав према музици. Онда сам почела да свирам виолину, зато што сам гледала филм у ком је једна девојка свирала тај инструмент на броду. Тако сам пожелела и ја, па сам уписала средњу музичку школу „Петар Коњовић“ у Сомбору, у којој сам завршила два одсека: за виолину и за музичку продукцију и дизајн звука. А онда сма уписала Правни факултет.

Зашто баш Право?

– Прво сам поушала да упишем џез академију у Швајцарској, али нисам прошла. А будући да имам све стране, једна која је уметничка, док ми је друга та да сам борац за правду, због чега је и настала љубав према праву. Уписала сам смер Унутрашњих послова, тако да сам имала предмете из криминалистике и криминологије, а увек сам волела Шерлока Холмса и читала крими романе...

А Шерлок свира виолину...

– Тако је! Детективски, да боље размишља. Кад сам уписала Право, дошла сам до треће године и схватила да је уметност оно чиме желим да се бавим. Онда сам пожелела да упишем глуму, коју сам уписала у Косовској Митровици, где сам дала један семестар и онда напустила и вратила се на Право, и сад сам апсолвент, имам неколико испита до краја, а упоредо се бавим музиком.

Благо теби кад имаш родитеље који те толико подржавају у проналажењу и истраживању и опробавању у свему свачему...

– Па, није баш тако... Мајка је та код које је увек „музика-музика-музика“, а отац је више „учи-учи-учи, мани се музике, заврши Право“, па сам ја између две ватре. Али није битно шта они желе и шта они кажу, него је битно шта ја желим. Сви се ми тражимо у животу, али никад није касно ни за шта и све у своје време, то је логика којом се ја водим.

Од чега сад живиш? Како успеваш да уклопиш све своје жеље и потребе, али и да платиш рачуне?

– Као што је Тесла спавао три сата, тако и ми свестрани уметници живимо. Живим од свирки, продаје књига, радила сам и на њиви, јер подржавам пољопривреду и пољопривредне послове, волим рад у природи јер ме то опушта и ослобађа. Преко дана сам у читаоници, учим за испите, увече вежбам, или обрнуто. Дан траје 24 сата и нон-стоп сам у обавезама и немам времена за одмор. А за својих 28 година сам баш много путовала и то ме је некакако подстакло да живим брзо, стално сам у покрету.

Шта свираш, где, с ким, како...?

– Имам свој бенд „Вивиен бенд“ и дуо, и све зависи, углавном по ресторанима, Нови Сад, Београд, где се намести посао. Као бенд радимо обраде страног поп-рока, ја свирам и певам, а у оквиру дуа певам уз гитару или клавир.

Како публика реагује на музику коју свирате? Имам утисак да су млади мало застранили по питању музике... Немој да се смејеш!

– Па, наш репертоар, који је поп-рок и латино евергрин, где имамо светске хитове, пола стране и пола домаће, међу којима су Џибони, Оливер Драгојевић, Дарко Рундек, Дино Дворник...

Значи, све наши домаћи – хрватски музичари. Свиђа ми се.

– Ха, ха, ха... Добро, ту су и Nipplepeople, Фрка, С.А.Р.С... А што се тиче страних, ту су Ејми Вајнхаоус, Шаде, Кристина Агилера...

И успеш све да вокално извучеш?

– Песме певам у свом стилу, не волим да будем копија. Тако да на свој начин све изводим.

Где је музика, ту су текстови, односно стихови, а ти си и песникиња. Издала си збирку „Пред мојим очима сунце”.. Колико дуго пишеш поезију? Шта те мотивише и покреће?

– Моја љубав према писању је почела кад сам била мала, међутим у средњој школи сам имала негативне оцене из књижевности, па сам престала да пишем. То ме је демотивисало. Онда сам, док сам радила као персонални асистент Миодрагу Петровићу, дечку са церебралном парализом, који је издао своју књигу, дао ми је задатак да му на Фејсбуку седам дана заредом напишем неку песму и да дам наслов. У то време сам била у Турској и написала сам песму „Бродови“ и то ме је подстакло да идем даље и тако сам наставила. Временом су се скупиле ствари које сам писала и онда сам одлучила да све то саставим у једну збирку. Мени је поезија као „добар дан“. Емоције не знам овако да изражавам, јер ми је Месец у Јарцу, па сам мало можда хладнокрвна особа, па кроз писање изражавам своја осећања. Умем да некоме напишем песму, али не знам како то да кажем. Није ми то издувни вентил, али ми се дешавају ситуације у животу које осликавам кроз поезију и ослобађам енергију кроз писање. Сматрам да поезија треба увек да је записана на папиру, и кад пишем за књигу то је другачије у односу на песме за певање, јер те песме сањам, доста њих су ми се у сну „јавиле“, па их запамтим. Некад ми се деси да ми се у току дана појави неки ритам у глави, па седнем и запишем стихове. Књигу сам издала прошле године преко издавачке куће „Пресинг”, а на Сајму књига сам је представљала. А сад радим на другој књизи...

Опа... Исто ће бити збирка песама?

– Да. Кад будем старија, онда ћу можда написати и неки роман.

А шта ћемо са Правом кад га једног дана завршиш?

– Ух, тешко питање... Право је ту као нека структура моје психе. Добро је што ја то студирам, јер се човек некад случајно нађе на правом месту, а мене је Право у неким животним ситуацијама тако и спасило, тако да може да се сведе под све – под уметност, кроз ауторска права, могу да спојим лепо и корисно. А што се тиче баш Права, интересује ме међународно право, дипломатија, међународни односи, људска права, а кад дипломирам, волела бих да упишем мастер у Шпанији, чула сам да су јефтини за међународно право. Никад се не зна где те живот одведе...

Значи, једног дана ће родитељи својим ћеркама давати име по теби!

– Можда...

Твој живот замишљам као једну разгранату крошњу – где год пожелиш, свугде те има и шириш се, али где видиш себе за пет, десет година?

– Једно јако лепо питање. Пре свега, волела бих да одем у Аргентину, да путујем, то ми је један од животних циљева. Јер, за мене је путовање упознавање нових ултура, а јако волим јужну Америку, Инке, интересују ме цивилизације и волим историју.

Има ли да нешто не волиш?

– Има! Неправду, лаж...

Добро, то нико не воли. Али, рецимо, боранију...

– Па, волим буранију, и сво поврће. Шта не волим...? Па, не волим неправду, не волим углавном негативне људске особине, ратове, глад, сиромаштво...

Хм, и то су све уопштене ствари... Више сам мислила да ћеш рећи да не волиш да спаваш дуго или тако нешто...

– Волим, али не могу, мора да се ради.

Добро, да се вратимо на Аргентину и планове...

– Искрено, волела бих да се остварим као мајка, зато што сматрам да је, правно гледано, породица структура државе, а све више људи се одлучује да нема породицу. Мени је то основа, јер породица је све, бар мени лично. То ми је примарно, да имам децу и да им причам шта је њихова мајка радила, где је све била, где је свирала, да могу да им покажем како да свирају виолину...

Како мислиш да уклопиш сва та путовања са мајчинством?

– Све се може и мислим да се човек смири кад добије децу. Хтео не хтео, мораш да водиш рачуна о својој деци, то је примарно. Не можеш да оставиш децу и да идеш својим путем, ако си се већ одлучио на тај корак. Али волела бих да имам успешну каријеру, да наступам, да држим велике концерте, да имам своју породицу, да има ко да ме дочека кући, да имам супруга који се бави истим послом, то би било иделано.

Да би могао да те разуме и подржава у томе што радиш...

– Тако је, а и ја њега.

Ко ти сад пружа највећу подршку?

– Мајка.

Отуд теби тај мајчински инстинкт који спомињеш...

– Па, добро и време ми је, још мало ћу 30, идеално. То је потреба сваке жене да се оствари као мајка.

Како одржаваш тај ведар дух?

– Лепо. Вера. Свуда сам била, и много сам проживела што многи нису, упознала сам доста светских култура и на Куби ми се свидело то што су људи тамо доста позитивни, упркос тешком животу, јер је код њих након короне стање баш лоше. Они су позитивни, смеју се, играју, касне и баш их брига. А ми се сви нервирамо да ли ћемо стићи на време, да ли имамо пара... Водим се логиком да у својој глави себи кажеш да је то све небитно и да си срећан, здрав и насмејан. Чим носиш осмех на лицу, не може ти бити тешко. Наравно, сви имамо своје тужне тренутке, и моја прва збирка је пуна тужних песама, зато ће ова друга да буде пуна срећних. Сматрам да је све у човеку, и кад спознаш бога у себи, увек треба да ти буде осмех на лицу.

Кад је у плану друга књига?

– Не знам, јер радим и на другој песми. Књига би требало да буде за предстојећи Сајам књига у Београду и зваће се „Космичка правда“ и за сада је написано пола. Треба нешто да ми се деси да бих могла да је завршим, можда да негде отпутујем или да ми се десе неке животне ситуације, да се изместим. Није ми проблем да седнем и напишем за две недеље, али то није то. Мора да буде специфичан тајминг, тако да не знам да ли ћу стићи до Сајма, али нећу тиме ни да се водим. Видећемо... Сад је нова песма битнија.

Леа Радловачки