Tvoja reč: Darko Kecman (20), autor monografije "Duh vojvođanskih Slovaka"

Upoznati se sa svim tim pojedinostima naizgled je nemoguć zadatak, međutim, ako se ide korak po korak, uz strpljenje, vreme, ljubav ali i finansije, ništa nije nemoguće!

S ciljem da se, za početak, objedine svi Slovaci, Darko Kecman (20), rodom iz Bosne, proteklih nekoliko meseci radi na monografiji „Duh vojvođanskih Slovaka”, trudeći se da objedini sve što je karakteristično za ovaj narod koji se pre 250 godina doselio u Vojvodinu iz različitih krajeva ondašnje Slovačke. Monografija će biti objavljena u suizdavaštvu Kecmanovog Udruženja „Etno futura” i Nacionalne geografije Srbija, dok je finansijer Ministarstvo kulture. Nephodnu literaturu Kecman pronalazi u fondu Matice slovačke, dok je za fotografije zadužen on, ali i ruski fotograf Jaroslav Bulavin, inače dobitnik priznanja Nacionalne fotografije Rusije.

Poslednja adresa na kojoj je bio foto-sešn je Kisač! Osim fotografisanja ispred nekoliko tipičnih slovačkih kuća, najzanimljivije i najoriginalnije fotografisanje bilo je u kuhinji Zuzane Đurovkove, poznatije kao „teta Riba”, koja inače slovi za najveću kolekcionarku slovačkih suknji u Evropi. 

– Postao sam najveći Slovak – kaže s osmehom Darko, dodajući kako je po dolasku u Novi Sad upao u mađarsku vrtićku grupu jer u srpskoj nije bilo mesta, da bi se kasnije preselio u Kisač. - Tako sam od Bosanca, preko Mađara postao Slovak! Inače, završio sam Srednju ekonomsku školu „Svetozar Miletić”, a planiram da upišem Modni dizajn na Fakultetu savremenih umetnosti. Najviše me zanima etnologija, etno-moda, odnosno odeća koja se nosila pre 100-150 godina, a koja je po meri svetskih kritičara na višem nivou nego današnja „gospodska” moda.

Kakva je u stvari to bila moda? Po čemu se sve razlikuje od današnje, osim što ima više tkanine?

– Bila je prilagođena svakodnevnom životu, tome kako su se ljudi ponašali, koje su poslove imali, baveći se poljoprivredom, stočarstvom i vinogradarstvom. Znači, bilo je važnije da bude funkcionalna nego kako će izgledati. Znači, moda je nekad bila prilagođena svakodnevnim radovima, recimo rukavi su bili tri-četvrt, da se ne bi isprljali. Ili, na primer, za svaku namenu su se nosile suknje; za crkvu su bile kič i naširene, bogate, a tokom radnih dana, nosila se uža suknja, da što manje smeta, da ima što manje podsuknji i slično.

Za čiju kulturu to važi?

– Uglavnom važi za sve narode, ali za Slovake je karakteristično to što su oni u Bratislavi živeli bliže bečkom dvoru, pa su se ugledali na austrijske škole i kopirali su ih. Tako da ima dosta primesa austrijske nošnje iz perioda renesanse i klasicizma.

Ono što je najzanimljivije kad si ti u pitanju, jeste projekat koji realizuješ proteklih meseci...

– To je monografija „Duh vojvođanskih Slovaka” koja ima za cilj da objedini sva mesta u kojima žive vojvođanski Slovaci i da pokaže, kroz njihovu etnologiju, gastronomiju, arhitekturu, sve od početka kako su došli, pre 250 godina, kako su se razvijali, zidali kuće i crkve, kako su osnivali škole, pa sve do danas kako čuvaju običaje. Recimo, kod njih je specifično što na svaki praznik imaju određena pravila u gastronomiji. Za Veliku subotu prave rezance s makom, za Uskrs su pihtije, a za Uskršnji ponedeljak prave sarmu, a pravilo je i da četvrtkom bude vojnički pasulj.

Koliko ima slovačkih mesta u Vojvodini?

– Ima skoro 30, samo šti su tri veća mesta kao centri Slovaka u Srbiji. To su Kovačica u Banatu, Stara Pazova u Sremu i Bački Petrovac u Bačkoj, s tim što je Kovačica poznata po naivnom slikarstvu, po Halupovoj koja ih je izdigla preko UNICEF-a.

Koje su sve razlike među Slovacima u Vojvodini?

– Pre svega, dolazili su iz drugačijih krajeva. Recimo, u Pivnicama su došli iz istočne Slovačke i jezik im je sličan rusinskom ili ukrajinskom, dok su Kisačani došli iz centralne Slovačke pa pričaju čist slovački. Aradačani su došli iz zapadne Slovačke, pa vuku na češki. Oseti se jezička barijera, pa i etnografska, po nošnji i detaljima, ali i gastronomska. Ne prave sarmu svi na isti način...

Ako se osvrnemo na njihovu nošnju, kad sam već i sama imala tu čast da je prvi put obučem za fotografisanje u Kisaču, koje su to razlike, a koje ne primećujemo mi koji nismo Slovaci?

– U Staroj Pazovi su nošnje specifične po tome što su njihove najšire i kada rade štirak, odnosno krohmelj, to bude toliko tvrdo da je nemoguće pomeriti. Njima je najviše bio cilj da liče na grofice koje su nosile široke suknje ispod kojih je bio metalni žipon, a kako naše to nisu mogle da priušte, nosile su četiri-pet podsuknji. Dok, recimo, u Kisaču i Bačkom Petrovcu, suknje nisu toliko široke niti je toliko tvrd krohmelj, njihov oblik je kupast, dok su u Pivnicama i Kovačici ovalne i dugačke suknje. U Bačkom Petrovcu stavljaju se mašne i naduvani elementi na ramenima, a kojih nema u drugim sredinama.

Vratićemo se na gastronomiju... Šta je sve, osim kulena, još specifično za slovačku kuhinju?

– Specifične su sarme, sarmičke.

Zar one nisu „naše”, ili ih samo svi svojatamo?

– Sarme su zapravo došle najezdom Turaka, to je inače iranska hrana, ali su ih tamo pravili sa goveđim mesom. Kako je Sulejman Veličanstveni došao u Slovačku, tamo doneo sarmu, onda su Slovaci to prihvatili i samo ubacili svinjetinu.

Kakvo bogohuljenje... U stvari – alahuljenje!

– Da, da... Oni su to na specifičan način uradili, jer kad kolju svinje, isti taj dan prave kulen i onda od tog mesa iz kulena kasnije prave sarmu.

Možemo li da kažemo da je srpska sarma ipak starija od slovačke?

– Jeste, starija je za nekih 400 godina. Ako računamo Makedoniju, onda 700.

Osim sarme, šta je još karakteristično za slovačku trpezu?

– Doboš torta, recimo. To je, u stvari, austrijska, ali su je Slovaci prekopirali...

Imaju li nešto svoje originalno?

– Imaju pampuhe i šušćovnike. Šušćovnici su slični kao očak-kolači, što je mađarski. Ovde se dodaje šlag, a testo se rola, kao šamrolne, samo drugačije, jer se uzima drvce iz šapurike, pa se na to namota testo. Može biti i slana kombinacija, recimo da se stavi kulen.

Može da se obmota oko kulena!

– Vidiš, može i tako.

A šta su pampuhe?

– To je nešto slično kao mekike, ali se peče na svinjskoj masti, po čemu je drugačije. To je slano.

Koji je tvoj zaključak – kakav je položaj Slovaka u Vojvodini? Koliko imaju prostora i mogućnosti da neguju svoju tradiciju i da je promovišu?

– Njihov status je dosta drugačiji i kompleksiniji, nije uobičajen. Oni kao narod nisu implementirani u svakodnevni život našeg društva, poprilično su izolovani. Žive u svojoj sredini zatvorene živote, imaju svoje lokalne radio-stanice, televizije, dešavanja i dejstvuju na lokalu. Jednostavno, mnogo ljudi ni ne zna da u Vojvodini žive Slovaci. I kad vidiš njihova imena i prezimena, često pomislimo da je reč o Mađarima, ali to je tako jer su Slovaci svojevremeno mađarizovani. Ali, njihov položaj je dosta kompleksan, jer nemaju jedinstvo koje su imali do pre recimo pet godina, zato što svaka slovačka institucija funkcioniše za sebe.

Verujem da te je sve to i podstaklo da radiš ovu monografiju?

– Tako je, to me je sve podstaklo da objedinim sve sredine u kojima žive Slovaci i da to promovišem i kroz društvene mreže, koje sad imaju dosta uticaja. Dok obilazim sva ta sela, objavljujem fotografije na Fejsu i Instagramu, što ima odjeka. Onda svi vide kako izgleda biti u Slovak u nekoj drugačijoj sredini i to njima bude egzotično i interesantno, pa i nama koji nismo Slovaci.

Koje nacionalne zajednice su ti sledeće u planu?

– U planu su Šokci, pa Bunjevci, pa Mađari, Hrvati i na kraju Rumuni. 

A Rusini, Bugari, Česi...?

– Vidiš, i Rusini su zanimljivi. A posle Vojvodine, koja je baš plodonosno tlo, planiram da započnem ritual o etnografiji svih naroda u Evropi. Već sam uradio neke austrijske nošnje, ići ću u Češku, Slovačku, Nemačku, pa onda Bliski istok, Tajland...

Lea Radlovački