Твоја реч: Дарко Кецман (20), аутор монографије "Дух војвођанских Словака"
Свакодневно смо сведоци тога колико је Војводина мултиетничка и мултикултурална средина. Приде, унутар сваког народа који живи на овом подручју, постоје разлике у пореклу, обичајима, гастронимији и традицији.
Упознати се са свим тим појединостима наизглед је немогућ задатак, међутим, ако се иде корак по корак, уз стрпљење, време, љубав али и финансије, ништа није немогуће!
С циљем да се, за почетак, обједине сви Словаци, Дарко Кецман (20), родом из Босне, протеклих неколико месеци ради на монографији „Дух војвођанских Словака”, трудећи се да обједини све што је карактеристично за овај народ који се пре 250 година доселио у Војводину из различитих крајева ондашње Словачке. Монографија ће бити објављена у суиздаваштву Кецмановог Удружења „Етно футура” и Националне географије Србија, док је финансијер Министарство културе. Непходну литературу Кецман проналази у фонду Матице словачке, док је за фотографије задужен он, али и руски фотограф Јарослав Булавин, иначе добитник признања Националне фотографије Русије.
Последња адреса на којој је био фото-сешн је Кисач! Осим фотографисања испред неколико типичних словачких кућа, најзанимљивије и најоригиналније фотографисање било је у кухињи Зузане Ђуровкове, познатије као „тета Риба”, која иначе слови за највећу колекционарку словачких сукњи у Европи.
– Постао сам највећи Словак – каже с осмехом Дарко, додајући како је по доласку у Нови Сад упао у мађарску вртићку групу јер у српској није било места, да би се касније преселио у Кисач. - Тако сам од Босанца, преко Мађара постао Словак! Иначе, завршио сам Средњу економску школу „Светозар Милетић”, а планирам да упишем Модни дизајн на Факултету савремених уметности. Највише ме занима етнологија, етно-мода, односно одећа која се носила пре 100-150 година, а која је по мери светских критичара на вишем нивоу него данашња „господска” мода.
Каква је у ствари то била мода? По чему се све разликује од данашње, осим што има више тканине?
– Била је прилагођена свакодневном животу, томе како су се људи понашали, које су послове имали, бавећи се пољопривредом, сточарством и виноградарством. Значи, било је важније да буде функционална него како ће изгледати. Значи, мода је некад била прилагођена свакодневним радовима, рецимо рукави су били три-четврт, да се не би испрљали. Или, на пример, за сваку намену су се носиле сукње; за цркву су биле кич и наширене, богате, а током радних дана, носила се ужа сукња, да што мање смета, да има што мање подсукњи и слично.
За чију културу то важи?
– Углавном важи за све народе, али за Словаке је карактеристично то што су они у Братислави живели ближе бечком двору, па су се угледали на аустријске школе и копирали су их. Тако да има доста примеса аустријске ношње из периода ренесансе и класицизма.
Оно што је најзанимљивије кад си ти у питању, јесте пројекат који реализујеш протеклих месеци...
– То је монографија „Дух војвођанских Словака” која има за циљ да обједини сва места у којима живе војвођански Словаци и да покаже, кроз њихову етнологију, гастрономију, архитектуру, све од почетка како су дошли, пре 250 година, како су се развијали, зидали куће и цркве, како су оснивали школе, па све до данас како чувају обичаје. Рецимо, код њих је специфично што на сваки празник имају одређена правила у гастрономији. За Велику суботу праве резанце с маком, за Ускрс су пихтије, а за Ускршњи понедељак праве сарму, а правило је и да четвртком буде војнички пасуљ.
Колико има словачких места у Војводини?
– Има скоро 30, само шти су три већа места као центри Словака у Србији. То су Ковачица у Банату, Стара Пазова у Срему и Бачки Петровац у Бачкој, с тим што је Ковачица позната по наивном сликарству, по Халуповој која их је издигла преко УНИЦЕФ-а.
Које су све разлике међу Словацима у Војводини?
– Пре свега, долазили су из другачијих крајева. Рецимо, у Пивницама су дошли из источне Словачке и језик им је сличан русинском или украјинском, док су Кисачани дошли из централне Словачке па причају чист словачки. Арадачани су дошли из западне Словачке, па вуку на чешки. Осети се језичка баријера, па и етнографска, по ношњи и детаљима, али и гастрономска. Не праве сарму сви на исти начин...
Ако се осврнемо на њихову ношњу, кад сам већ и сама имала ту част да је први пут обучем за фотографисање у Кисачу, које су то разлике, а које не примећујемо ми који нисмо Словаци?
– У Старој Пазови су ношње специфичне по томе што су њихове најшире и када раде штирак, односно крохмељ, то буде толико тврдо да је немогуће померити. Њима је највише био циљ да личе на грофице које су носиле широке сукње испод којих је био метални жипон, а како наше то нису могле да приуште, носиле су четири-пет подсукњи. Док, рецимо, у Кисачу и Бачком Петровцу, сукње нису толико широке нити је толико тврд крохмељ, њихов облик је купаст, док су у Пивницама и Ковачици овалне и дугачке сукње. У Бачком Петровцу стављају се машне и надувани елементи на раменима, а којих нема у другим срединама.
Вратићемо се на гастрономију... Шта је све, осим кулена, још специфично за словачку кухињу?
– Специфичне су сарме, сармичке.
Зар оне нису „наше”, или их само сви својатамо?
– Сарме су заправо дошле најездом Турака, то је иначе иранска храна, али су их тамо правили са говеђим месом. Како је Сулејман Величанствени дошао у Словачку, тамо донео сарму, онда су Словаци то прихватили и само убацили свињетину.
Какво богохуљење... У ствари – алахуљење!
– Да, да... Они су то на специфичан начин урадили, јер кад кољу свиње, исти тај дан праве кулен и онда од тог меса из кулена касније праве сарму.
Можемо ли да кажемо да је српска сарма ипак старија од словачке?
– Јесте, старија је за неких 400 година. Ако рачунамо Македонију, онда 700.
Осим сарме, шта је још карактеристично за словачку трпезу?
– Добош торта, рецимо. То је, у ствари, аустријска, али су је Словаци прекопирали...
Имају ли нешто своје оригинално?
– Имају пампухе и шушћовнике. Шушћовници су слични као очак-колачи, што је мађарски. Овде се додаје шлаг, а тесто се рола, као шамролне, само другачије, јер се узима дрвце из шапурике, па се на то намота тесто. Може бити и слана комбинација, рецимо да се стави кулен.
Може да се обмота око кулена!
– Видиш, може и тако.
А шта су пампухе?
– То је нешто слично као мекике, али се пече на свињској масти, по чему је другачије. То је слано.
Који је твој закључак – какав је положај Словака у Војводини? Колико имају простора и могућности да негују своју традицију и да је промовишу?
– Њихов статус је доста другачији и комплексинији, није уобичајен. Они као народ нису имплементирани у свакодневни живот нашег друштва, поприлично су изоловани. Живе у својој средини затворене животе, имају своје локалне радио-станице, телевизије, дешавања и дејствују на локалу. Једноставно, много људи ни не зна да у Војводини живе Словаци. И кад видиш њихова имена и презимена, често помислимо да је реч о Мађарима, али то је тако јер су Словаци својевремено мађаризовани. Али, њихов положај је доста комплексан, јер немају јединство које су имали до пре рецимо пет година, зато што свака словачка институција функционише за себе.
Верујем да те је све то и подстакло да радиш ову монографију?
– Тако је, то ме је све подстакло да објединим све средине у којима живе Словаци и да то промовишем и кроз друштвене мреже, које сад имају доста утицаја. Док обилазим сва та села, објављујем фотографије на Фејсу и Инстаграму, што има одјека. Онда сви виде како изгледа бити у Словак у некој другачијој средини и то њима буде егзотично и интересантно, па и нама који нисмо Словаци.
Које националне заједнице су ти следеће у плану?
– У плану су Шокци, па Буњевци, па Мађари, Хрвати и на крају Румуни.
А Русини, Бугари, Чеси...?
– Видиш, и Русини су занимљиви. А после Војводине, која је баш плодоносно тло, планирам да започнем ритуал о етнографији свих народа у Европи. Већ сам урадио неке аустријске ношње, ићи ћу у Чешку, Словачку, Немачку, па онда Блиски исток, Тајланд...
Леа Радловачки