Eseji Draginje Ramadanski: U lavirintu zatečene zbilje

Tragovi zatečeni i zatočeni u pisanom otisku razotkrivaju nam jezičku začudnost, izvode nas iz zagonetke u, opet, udvojenu odgonetku koja iznova opstaje kao zagonetna finesa prevodioca čija inventiva, svojeručno iznova, u prevođenju, očarava, ako hoćete pisca i samoga čitaoca. (Draginja Ramadanski: književne konjušnice, eseji, Kulturni centar Novoga Sada, 2022).

Pred čitaocem, ako jeste radoznao, jesu stilske arhivalije u raspletu, analitički razjašnjene do najsitnijih detalja, detalja korisnih za uočavanje stvaranja i ostvarenja, vraški posao sažeto i sapeto predstavljen. Pisano pletivo pred čitaocem jeste raspletno i uočljivo overeno praktičnim lingvalnim činjenicama u punom finiširanju misli. Nije lako prevedeno književno delo oslikati pred vragolijama i začkoljicama sopstvenog jezičkog obraza u lavirintu zatečene zbilje. Nije isto čitati i raščitavati. Jezik je kvartirni trezor pun rečitog zveketa satkanog od bola i tuge, zlatnog ushita punog smeha do strmoglavog pada u raskoraku raskrinkane svetlosti i tame, svaki jezik je upad u nervni sistem i kreativca i onoga zagledanog u kreativnu predoybu. Još davno je Marsel Prust ustvrdio da je svaki čitalac stvaralac sam po sebi. Ko suprotnosti traži u suprotnostima se i nađe, ali ovde je punoća vascele reči u snalaženju uz odgovor na pitanje: kako ne lutati iščitavanjem književnih značajki i znakova. Traktat Draginje Ramadanski, izložen u pet ciklusnih kvadratura, jasno je kontrapunktiran sa uporednim značajkama za i protiv u menama vremenskih urnebesnika.

Vraški dovitljivim stilom napisana je ova knjiga o dosluhu pisca i prevodioca, a za onu treću čitalačku stranu. Da li Draginja Ramadanski, pomalo parodično zagleda književni diskurs životne mislenosti u knjigama?! Zar nije i Vinaver parodijom uveravao u moć napisanog?! Stara škola novog formatiranja. Naslovljavajući svoj esejski vez autorka je, ne slučajno, navela poznatu metamorfozu „čoveka u konja ili kentaura, i obrnuto“. Uočeno ukazuje i na šahovske poteze. „Zlo valja notirati, ali i razumeti... Bez poniranja nema velike umetnosti ni velikih sudbina.“ Večiti prezent je prisutno odsutan, koliko danas već sutra će biti juče. Nije lako oprizoriti stvarnost. Da, kako se snaći među licima „gradskih trčilaža i prišipetlji“, kako veli Dostojevski u pripovednoj fragmentariji „Selo Stepančikovo“, valja zaći među esejske spekule D. Ramadanski. Tokom čitanja ovoga traktata, iznova sam razlistavao pripovedne značajke F.M.Dostojevskog, i biva mi utvrdno jasnija Frojdova nadnetost nad pripovednim delom ruskog genija, evo kako na intrigu sna gleda pisac u priči „San smušenog čoveka“, potkrepljujem razlog Frojdovog saznajnog interesa, Dostojevski zapisuje: „Snovima, izgleda ne diriguje razum, već želja, niti glava, već srce, a međutim, kakve je vešte obrte ponekad izvodio moj razum u snu! Sa njim se u snu dešavaju sasvim neshvatljive stvari.“

D. Ramadanski u prevođenju sa ruskog i mađarskog jezika pečatno je urasla u nesanicu. Njen prevedeni duhovni nemirni unos svakom fragmentarijumu je udahnuo i do punog limita osobni original nad originalom, pouzdano putovanje i časnu avanturu iz jezika ličnog urnebesa u jezik, opet, onostrane životne karnevalije. Muzika i likovna umetnost jesu razgovorni univerzum kao što je i prevodilac lingvalni skladnik sveta prirodnog pejzaža drugačijih planina, klisura, nizina, vodenih delti, fjordova, okeanskih obalskih širina i vulkana na atlasnim mapama duhovne toponimije.

Čitajte Draginju Ramadanski da bi se snašli na književnim raskršćima i da bi spoznali koliko stilist/čitalac živi u vama, jer šta je čitalac, ako nije poseban prepisivač sopstvenog ega tuđom rukom napisane ispovedi.

Milutin Ž. Pavlov