Uz nastup mlade ruske pijanistkinje Aleksandre Dovgan na Kolarcu
I pored toga što smo godinama svedoci pojave izuzetnih mladih, i pored najranijeg uzrasta skoro u potpunosti profesionalno izbrušenih talenata (bez obzira na vrstu instrumenta kojim se bave), naročito ponosni na one brojne koji odavde potiču i školuju se u domaćoj sredini, susret s 16-godišnjom ruskom pijanistkinjom Aleksandrom Dovgan, u ciklusu Koncertne sezone „Stenvej“ (koju već šestu godinu u Kolarčevoj zadužbini organizuje „Pano Land“), bio je od one najređe i najuzbudljivije vrste.
Spoj ogromnog muzičkog dara, inteligencije i raznostranosti interesovanja za različite oblike umetnosti i egzaktne nauke, i razume se, moćno dejstvene, vrhunske nacionalne pijanističke škole, odnosno umetničkog obrazovanja, omogućio je da se njene ogromne prirodne, bogomdane sposobnosti razviju do visokog tehničkog i izražajnog nivoa.
Od prvog kontakta s instrumentom, pa sve do kraja programa kompozicija Mocarta, Betovena i Bramsa, sve trojice stvaralaca i samih velikih majstora klavira, Aleksandra Dovgan je, istaknimo još jednom, uprkos mladosti, naglašeno individualnog izraza, pokazala i zapanjujuću interpretativnu moć sinteze stilova odabranih autora, klasicističkog kada se radi o prvoj dvojici, vrhunski amalgamisanog s romantičarskim, ali i baroknim manirom, kada su u pitanju Bramsova ostvarenja predstavljena u drugom delu večeri. Njena poznata interesovanja za opšta znanja, u spoju s muzičkim, učinili su da prikazana izvođenja doživimo ne samo kao izrazito suptilna i maštovita, već i izuzetno precizna i doterana, tonski i dinamički izbrušena do najfinijih nijansi.
Već Sonata u a molu doneta je s puno ukusa i mnogo senzibilne ekspresivnosti, kao da „ne dotiče zemlju“, kako je o Mocartovoj muzici govorio čuveni francuski pijanista Alfred Korto. Da „ona ima krila“ ali i da je i poletna pa i snažna, lakokrila, ali i energična, pa i Betovenski „sforcatirana“, čuli smo u svakom „odzvučenom“ i otpevanom tonu i kristalno zvučećem i zaokruženom ukrasu. Ravnopravnost registara i ruku, suverena snaga leve, „nebeska“pijana pred reprizom u pevnom laganom stavu, bili su tim izrazitiji u odnosu na brzi i razigrani, veselo i kontrapunktski izvanredno iscizeliran, upravo matematički tačno izveden finalni Presto.
Ovakvo tumačenje, s čestim i oštrijim dinamičkim kontrastima, pružilo je pravi nagoveštaj i uvod u „ozbiljnu“ atmosferu Betovenove Sonate u Es duru, opus 81 a, poznate pod nazivom „Les adieux“ (Zbogom), ovim naslovom ukazujući na izvesnu skrivenu programnost sadržaja, vezanu za ulazak Francuza u Beč, 1809. godine. Crte ozbiljnosti i nostalgičnosti, oklevanja, ali i strastveni uzmasi, cezure i ponovni turbulentni kontrasti i usponi prve teme, pogruženost, premda i ne previše bolna atmosfera duge, u suštini refleksivne druge teme, obeležili su „otkrivanje“ prvog stava (Oproštaj). Čistim linijama, virtuoznim pasažnim kretanjima, vokalnom izvajanošću i emotivnim predavanjem „glasova“ u obe ruke, izraženi su samoća i strah emotivnog laganog (Odsutnost), da bi gotovo orkanski snažno i energično, protkan oazama nežnosti i blistave radosti, zazučao završni stav (Povratak).
Pomenutu sintezu stilova, bogatu interpretativnu imaginaciju i već do tančina savladanu pijanističku tehniku, očaravajuća umetnica je do kraja razotkrila svirajući dela Johanesa Bramsa, najpre zaronivši u raskošni makrokosmos njegovih Varijacija na Hendlovu temu opus 24. Svi vidovi izvođačkog umeća, burni kontrasti i bujni suprotni karakteri, snaga oktava, čvrstina arpeđiranja, prštavost stakata, ali i klavsenski i klasicistički način i ton, gusta orguljsko orkestarska sonornost, muziciranje na „više manuala“, te na kraju uobičajena fuga u rasponu od prisne delikatnosti do zvučne grandioznosti nalik Velikim kijevskim vratima Musorgskog, izazvali su dugotrajne ovacije potpuno egzaltirane publike.
A kao odgovor, kraj i odraz sasvim drugog sveta, odsanjana su kompozitorova Tri intermeca opus 117, poput niza sličnih, najneobičnijih stranica koje je Brams posvetio klaviru. Neverovatno je s koliko je zrelosti Aleksandra Dovgan uronila u njihovu osetljivost, intimu i egzaltiranu ispovednost, najsuptilnije izrazivši i jedno, za mladu osobu, ali ne i za nju, teško shvatljivo osećanje rezignacije pune melanholije, osvetlivši ih kako ih je i sam autor nazvao, kao „uspavanke mog bola“, koji je potom ublažila s tri neverovatna dodatka.
Marija Adamov