„Dnevnik” u selu nacionalnih zajednica – Konak

Danas ih je svega oko 500, a kad pitate meštane gde je otišao sav taj narod, odgovoriće vam jednostavno: „Znate, mi imamo dva groblja – pravoslavno i katoličko, a što se tiče mladih, oni su otišli preko!”

Međutim, oni koji su se zadržali u selu, koje pripada opštini Sečanj, uglavnom već uveliko odbrojavaju penzionerske dane, te imaju vremena da usred bela dana i usred radne nedelje divane u centru sela, potpuno imuni na banatske vetrove koji šibaju i ne pitaju. Tako smo ispred radnje zatekli dva kuma – Gorana Janjića i Duška Radosavića, koji su nas, na svu sreću, uputili u konački život.

– Šta da vam kažemo, došli ste ovde i vidite da je Konak pravo konačište, na pola puta, daleko od grada, daleko od srca – kaže Janjić, koji je pre desetak godina bio predsednik Saveta Mesne zajednice Konak i to u dva vezana mandata. – Imamo dve velike prodavnice, ovako što se tiče, imamo sve: lekara, apoteku, poštu, ambulanta je malo napred... Ali nam fali više dece i više ljudi, sve su staračka domaćinstva, ne znam dal’ u osnovnoj školi ima 40 đaka. Važno da imamo i biblioteku na 500 stanovnika, samo ne znam ko ovde čita knjige osim dece. Istina da svega ima više nego što je bilo nekad, ulaže se, ali se smanjuje broj ljudi. Situacija je takva kakva jeste...Ja sam čitao „Dnevnik” redovno, igrali smo fudbal pa nas to interesovalo liga ova, liga ona (Rada Karanjac

Kako nam kumovi kažu, u 200 od 300 kuća žive ljudi koji primaju socijalnu pomoć ili penziju, te da je možda stotinak meštana zaposleno – putuju za Zrenjanin, rade u Opštini, nešto njih u Domu za duševno obolele u obližnjem Starom Lecu, dok desetak poljoprivrednika obra đuje svu zemlju u ataru.

– Nikad nam nije delovalo da će biti ovako – veli Radosavić. – Nekoliko kuća je ovde prodato preko projekta za doseljavanje mladih parova na selo, ali najviše njih je došlo iz Konaka u Konak, a ima ih nekoliko i koji su došli sa strane.

Velelepni dvorci oko Konaka

Konak, ako ništa drugo, može da se pohvali prelepim primercima nekadašnje arhitekture, koja podseća na vreme kada su ovde živeli grofovi. Tako je u samom selu dvorac nekadašnjeg grofa Ladislava Daniela (iz 1898. godine) u kom je danas smeštena seoska osnovna škola „Vuk Karadžić” (od 1959. godine). Nešto dalje od ovog zdanja ušuškano u zanimljivo uređeni parkić, a preko reke Brzave, nalazi se još jedan dvorac porodice Jagodić iz 1858. godine. Premda se ovaj objekat koristi za snimanje fimova i serija, nije otvoren za posetioce, ali to ne znači da ne možete da mu priđete i uživate u miru i svežem šumskom vazduhu.

Dok stojimo na ćošku i prebiramo po konačkoj prošlosti i današnjosti, meštani se nakratko u prolazu javljaju, pomalo priključuju il’ samo prisluškuju, dok ne naiđe deda Rada Karanjac koji nam je sa zadovoljstvom prepričao svoje muke. A u pozadini – glavnim šorom jure li jure automobili, kombiji, kamioni...

– Ja sam čitao „Dnevnik” redovno, igrali smo fudbal pa nas to interesovalo liga ova, liga ona – priseća se deda Rada. – Nema incidenata, ali nam vozila jure ulicom, kamionom ovuda idu, naš put je opterećeniji nego auto-put. Sve nam se trese, čuje se i kad na most „udari”!

Glavni utisak je da je nekad selo bilo puno krava – u deda Radinoj ulici su svi imali goveda, osim jedne komšinice koja je bila medicinska sestra... A sad... Pa, sad ostaju samo sećanja koje vetar još nije oduvao niz Brzavu iz Konaka.

Lea Radlovački