„Дневник” у селу националних заједница – Конак

Данас их је свега око 500, а кад питате мештане где је отишао сав тај народ, одговориће вам једноставно: „Знате, ми имамо два гробља – православно и католичко, а што се тиче младих, они су отишли преко!”

Међутим, они који су се задржали у селу, које припада општини Сечањ, углавном већ увелико одбројавају пензионерске дане, те имају времена да усред бела дана и усред радне недеље диване у центру села, потпуно имуни на банатске ветрове који шибају и не питају. Тако смо испред радње затекли два кума – Горана Јањића и Душка Радосавића, који су нас, на сву срећу, упутили у коначки живот.

– Шта да вам кажемо, дошли сте овде и видите да је Конак право коначиште, на пола пута, далеко од града, далеко од срца – каже Јањић, који је пре десетак година био председник Савета Месне заједнице Конак и то у два везана мандата. – Имамо две велике продавнице, овако што се тиче, имамо све: лекара, апотеку, пошту, амбуланта је мало напред... Али нам фали више деце и више људи, све су старачка домаћинства, не знам дал’ у основној школи има 40 ђака. Важно да имамо и библиотеку на 500 становника, само не знам ко овде чита књиге осим деце. Истина да свега има више него што је било некад, улаже се, али се смањује број људи. Ситуација је таква каква јесте...Ја сам читао „Дневник” редовно, играли смо фудбал па нас то интересовало лига ова, лига она (Рада Карањац

Како нам кумови кажу, у 200 од 300 кућа живе људи који примају социјалну помоћ или пензију, те да је можда стотинак мештана запослено – путују за Зрењанин, раде у Општини, нешто њих у Дому за душевно оболеле у оближњем Старом Лецу, док десетак пољопривредника обра ђује сву земљу у атару.

– Никад нам није деловало да ће бити овако – вели Радосавић. – Неколико кућа је овде продато преко пројекта за досељавање младих парова на село, али највише њих је дошло из Конака у Конак, а има их неколико и који су дошли са стране.

Велелепни дворци око Конака

Конак, ако ништа друго, може да се похвали прелепим примерцима некадашње архитектуре, која подсећа на време када су овде живели грофови. Тако је у самом селу дворац некадашњег грофа Ладислава Даниела (из 1898. године) у ком је данас смештена сеоска основна школа „Вук Караџић” (од 1959. године). Нешто даље од овог здања ушушкано у занимљиво уређени паркић, а преко реке Брзаве, налази се још један дворац породице Јагодић из 1858. године. Премда се овај објекат користи за снимање фимова и серија, није отворен за посетиоце, али то не значи да не можете да му приђете и уживате у миру и свежем шумском ваздуху.

Док стојимо на ћошку и пребирамо по коначкој прошлости и данашњости, мештани се накратко у пролазу јављају, помало прикључују ил’ само прислушкују, док не наиђе деда Рада Карањац који нам је са задовољством препричао своје муке. А у позадини – главним шором јуре ли јуре аутомобили, комбији, камиони...

– Ја сам читао „Дневник” редовно, играли смо фудбал па нас то интересовало лига ова, лига она – присећа се деда Рада. – Нема инцидената, али нам возила јуре улицом, камионом овуда иду, наш пут је оптерећенији него ауто-пут. Све нам се тресе, чује се и кад на мост „удари”!

Главни утисак је да је некад село било пуно крава – у деда Радиној улици су сви имали говеда, осим једне комшинице која је била медицинска сестра... А сад... Па, сад остају само сећања које ветар још није одувао низ Брзаву из Конака.

Леа Радловачки