PREČANSKA LEKSIKA Kravalj
Oženi sina kad hoćeš, a udaj kćer kada možeš - kaže jedna engleska poslovica, surovo istinita, kao što znaju biti opaske hladnokrvnih Albiona.
Kod nas, pak, devojke oduvek pevaju da nema lepše pesme od svatovca, te kada sade cveće, obavezno na najbolje mesto nameste – ruzmarin. Jer, obrni-okreni, svadba je mnogima najznačajniji događaj u životu. To se pokazalo i jesenas, jer su novine i televizije pune izveštaja o dernecima slavnih mladenaca (slavnih, pre svega, po roditeljima) a vidljivo je i „golim okom”, jer su drumovi vikendom bili okićeni svatovima. Sadašnje i nekadašnje svadbe su slične. Ali nisu ni nalik - što bi kazali šereti. Šta je isto: mladenci su lepi, deveruše i zaove pokušavaju da garderobom i kretnjama zasene mladu, sakriva se siromaštvo, a pokazuje imućnost rasipanjem novaca na muziku i garderobu, mnogo se pije, a puca obavezno. A šta je drugačije: svatovi su izmešteni iz porodičnih kuća, „kolektivizirani” su, svi su jednaki jer se slavi u iznajmljenim salama, jelovnik je standardizovan, nije “menzaški”, ali nije, pak, ni svatovski pošto je „kupovni” a ne lično spreman. Isto je, naravno, i darivanje mladenaca.
Kravalj je darivanje mlade, negde i mladoženje, naročito u Bačkoj i Banatu, a neki kravaljem zovu samo jedan igrokaz, predstavu takoreći - prikazivanje poklona. Naime, kada se obave sve formalnosti oko venčanja, kada se svatovi primire za astalima u mladoženjinoj kući, već kada se malo private i odmore – posebno odabran i nadaren lik predstavlja darove. To mora da bude cenjen i poštovan iskusniji svat, upućen u odnose zvanica, a naročito u njihovo imovno stanje te i u – karakter. Naime, od kravalj-majstora se očekuje da predstavljajući darove pomalo predstavi i darodavce, da kaže za neki poklon da bi mogao da bude i veći i skuplji s obzirom na to koliko je darodavac zaradio te godine na trgovini konjima ili prodaji „one dve livade”. Zadatak nije nimalo lak jer su svatovi pod gasom ali uglavnom sve prođe samo uz smeh i prijateljsko peckanje. Koliko je kravalj važan pokazuje i običaj da se kumovski poklon donosi posebno uz tamburaše, pucanje i pevanje, a one žene koje ih prinose zovu “debele kume”, zasigurno spram uloge kakvu imaju.
Daruje se i u savremenim svatovima, kumovi su i sada u modi, ali se pokloni ne predstavljaju, obično su u koverti, maltene nevidljivi. Ne poklanjaju se više ćebadi marke „ambasador“, već šuške (ali ne kukuruzne ljuštike) koje će grejati kasnije. Verovatno bi darodavci sada i zabranili kravalj, pokazivanje poklona, jer su takva vremena. Ako se i poklanja neka stvar, a ne novac, onda je to nešto malo a skupo, pametni telefoni, prstenje i drugi nakit, ređe lap top ili televizor.
Zajedničko starim i novim svatovima (proverio ove jeseni u Veterniku i Kruševcu, slučajno) jeste igranje kola, ali tek kao deseti deo celokupnog „guzotresa” jer je disko–đuskanje dominantno. Verovatno zato što je trend da se u svatove zovu uglavnom mladi, osim ako se prisustvo onih starijih „ne isplati”. Odsustvo nekih starih običaja ne mora uvek da smeta, ali svatovi u iznajmljenim salama gube ličnu notu, svi su jednaki, pa valjda zbog toga i nema više pojedinačnih „podviga” i isticanja. Podvikivanja, recimo. A ono je bilo uvek najatraktivnije jer nema dobrih svatova bez poneke deveruše, a naročito svekrve koja nije svima pokazala vrištanjem svoju radost i ponos.
Konačno, ni u jednim svatovima nisam čuo onu čuvenu: “Ja, zaova, pa neka! O n a mi je od pleka! (Dalje se ne sme štampati).
Pavle Malešev