Tvoja reč: Davor Štrangar i Minja Burgin iz DVD Bački Monoštor

Osnivač je bio Kaufman Antom i verujemo da bi bio ponosan na to što danas ova organizacija ima najmlađu vatrogasnu jedinicu, budući da je prosek godina oko 19. Tako su naši ovonedeljni omladinci upravo vatrogasci iz sela kraj Sombora – Davor Štrangar (25) i Minja Burgin (23) koji su, na osnovu dosadašnjeg iskustva i obuka koje su prošli, postali mlađi vatrogasni oficiri u svojoj ekipi. Trenutni predsednik DVD-a je Rade Stojisavljević, a sve aktivnosti koje imaju (hteli – ne hteli) objavljuju na svojoj Fejsbuk stranici „Vatrogasci Bački Monoštor”.

Naime, Davor je deset godina u DVD-u, dok je Minja deo tima još od malena kad je prvo počeo da ide na takmičenja, da bi aktivni član postao pre sedam godina. Davor studira elektrotehniku u Novom Sadu i peta je godina, a Minja radi u porodičnoj firmi, međutim za koji mesec treba da počne da se bavi ovim pozivom profesionalno u Somboru. Kako kaže, bio je na konkursu, primljen je i treba još da prođe obuku.

Šta je ono što vas je privuklo ovom pozivu?

Davor: Postoje takmičenja za vatrogasni podmladak koji su od osam do 12 godina, onda za seniore od 12 do 16, a tu su i omladinska takmičenja. Od šestog-sedmog razreda smo se takmičili i tako se počinje. Posle toga, kad već dođeš do nekih godina, recimo 17, onda te puste na neku intervenciju, ilegalno, jer nisi punoletan, i prosto taj osećaj kad u 2-3 ujutru čuješ zvuk ove velike sirene...

Kakvih najčešće intervencija imate i koliko ih bude na godišnjem nivou?

Minja: Najčešće su to šumski požari. Prošle godine smo imali 20 požara.

Kako dođe do tih požara?

Minja: Nemar ljudi, najčešće. Ne paze, pale, a zabranjeno je da se pali. Imali smo i situaciju da na pola njive gori krevet. Bakarni kablovi... Tamo su neke deponije, pa zato.

Imate li spasavanje mačaka?

Minja: E, to nemamo. Od tih 20 požara, imali smo dve kuće, s jednom žrtvom, poginuo je čovek. Druga kuća je dobro i prošla, kako je moglo biti loše...

Je l’ bila neka posebno opasna intervencija?

Davor: Sve su na neki način opasne, osnovni moto je da ne napraviš veću štetu nego što jeste. Ako ugroziš svoj život, onda si napravio veću štetu nego što je bila. Kad je šumski požar u pitanju, najčešće nema ljudskih žrtava, ali možeš sebe da povrediš. A najopasniju ne bih mogao da izdvojim, mada se nama opasnost sastojala u tome da smo jedno vreme vozili kamion bez kočnica... „Neki” period od 30 godina. Da, kamion od 15 tona smo vozili bez kočnica.

Je l’ to onaj lepotan što vam stoji u dvorištu? Muzejski eksponat...

Minja: Da...

Davor: Taj muzejski eksponat je poslednji put bio na intervenciji u decembru, a 1962. je godište.

A ovaj novi što ste dobili?

Minja: On je stigao iz Nemačke i 1992. je godište.

Koliko vas ima aktivnih članova i koliko je mladih kao vi?

Davor: Mislim da je ovo najmlađa interventna jedinica u Srbiji, što se tiče DVD-a. Prosek godina naše jedinice je oko 19.

Znači, ti si matorac ovde?

Davor: Da, ja sam im držao obuku. Minja i ja smo mlađi vatorgasni oficiri i to je poseno neko rangiranje u DVD-u, što se stiče iskustvom, polaganjem ispita i tako dalje. Prošlo leto smo držali obuku nas dvoje, imali smo desetak mladih od 16 do 19 godina, i prošli su je, sad treba još da prođu obuku profesionalne vatrogasne jedinice. Tako da, sa njima nas ima 13-14.

A seniori, imate li starije?

Minja: Njih troje možda...

Davor: Ali su to ljudi koji ni ne dolaze često.

Znači, sudbina vaših meštana je u vašim rukama i vašim cisternama?

Davor i Minja: Da...

I kakav je osećaj kad znate da ste vi ti koji spasavate?

Davor: To je lep poziv, humanitaran, kao i svaki humanitarni rad.

Kako vas posmatraju komšije? Jeste li heroji?

Davor: Je l’ pričamo samo lepo?

Minja: Ne, čak i simuliraju požar da bi se vozili kamionom, pale namerno.

Davor: Borimo se za hidrante za vodu. Neispravni su, ne održavaju se. Imamo ih 18, od toga je ispravan jedan ispred DVD-a na koji ne možemo računati, jer je selo kilmetar sa kilometar i trista. Po nekom planu protivpožarne zaštite treba da ih bude oko 30, na svakom ćošku.

Je l’ postoje šanse da se to reši?

Davor: Ne znam.

Pretpostavljam da niste računali da ćete se kao dobrovoljni vatrogasci baviti i ovakvim stvarima...

Davor: Da, kad uđeš kao mlad u to, sa željom da se boriš protiv vatre, a završiš sa borbom za osnovne stvari... DVD je preživeo Drugi svetski rat, bombardovanje 1999. godine, pa je došao do toga da se ugasi 2014. godine, pa smo se aktivirali 2016...

Koji je najlepši momenat bavljenja ovim?

Minja: Posle požara, kad sedneš, i sa kolegama popiješ piće i shvatiš da si uradio nešto dobro, humano, spasio si nečiju njivu ili bilo šta...

Koliko vam treba vremena da, gdegod da se zadesite, a dobijete poziv  za intervenciju, da se nađete na određenoj adresi? Dok dođete do Društva, dok se obučete...

Davor: Desetak minuta.

Minja: Mi radimo preko profesionalne jedinice u Somboru. Oni nas zovu na telefon, najčešće Davora. Dok on dođe od kuće dovde, uključi sirenu, to traje minut, onda dođe ostatak ekipe, tako da do desetka, maksimalno 15 minuta smo na adresi.

Koliko je naporno intervenisati pod celom opremom?

Davor: Leti je najgore.

Minja: Pogotovo kad su šumski požari, ili kad gasimo trsku, što traje po par sati, baš ume da bude naporno.

Davor: A nekad ume da traje i po nekoliko dana.

Je l’ bilo nekad situacije da ste pomislili: „Jao, što je meni ovo trebalo?”

Davor: Da. Dođemo, na primer, sa jedne intervencije i onda se ubrzo desi i druga. Pa bude nekoliko dana zaredom i to da ne stigneš ni da napuniš ponovo cisternu.

Imate li devojke u ekipi? Jesu li devojčice zainteresovane da se priključe?

Minja: Za sad spremamo žensku ekipu za takmičenje.

A kakav vam je stav – mogu li žene da budu vatrogasci?

Minja: Da!

Vidite li sebe u ovome zauvek?

Minja: Ja vidim, jer ću se i baviti profesionalno time.

Šta biste rekli mladima, zašto da vam se priključe?

Davor: Ako se sami ne zainteresuju, nema od toga ništa. Ako ih ne privlači ovaj poziv...

Minja: Prošle godine sam držao obuku, osnove klincima. Pre svega, humano je i to je najbitnije. Mene privlači ta opasnost, što ne znam šta će me dočekati kad odem na posao. Ja ne mogu da sedim u kancelariji. Tako da sve zavisi od čoveka od čoveka.

Idete li nekad i sa strane, da pomažete okolnim mestima?

Davor: Najčešće u Bezdan.

Minja: Prošle godine smo bili dvaput kod njih, a oni su kod nas došli jednom.

Da li ste morali da intervenišete sad nakon nevremena? Čuli smo da je i kod vas bilo mnogo slomljenih grana? Ipak, biti vatrogasac ne znači boriti se samo protiv vatre...

Davor: Da... Imali smo ispumpavanje vode kad su bile obilne kiše. A sad baš grane... Nije bilo toliko strašno.

Minja: Obično izađemo po pozivu, a sad nas nisu zvali.

Koliko su ljudi savesni i obazrivi?

Minja: Nisu.

Držite li neke edukacije u tom smislu?

Minja: Ja sam spomenuo klincima kako da se ne igraju, na primer, u šupi sa drvima i šibicama...

Još si im dao ideju...

Minja: Starijim ljudima ni ne vredi išta reći. Non-stop stavljamo obaveštenja na društvenim mrežama, ali i dalje pale...

Lea Radlovački