Tvoja reč: Minja Jokanović (20), balerina Srpskog narodnog pozorišta

Budući da je ranije upisala baletsku školu, već sa 17 godina je došla do toga da maturira i postane saradnica Srpskog narodnog pozorišta, u kom igra već treću sezonu. Međutim, njenim planovima tu nije kraj, pa joj je tako trenutno želja da upiše pedagogiju na Filozofskom fakultetu i da pokuša paralelno da ide na predavanja i da radi.

– Vidim sebe u baletu zauvek, dokle god to moje telo bude dozvoljavalo, dakle do 40. godine, ali ne bih volela posle toga da prestanem s tim. Volim decu, obožavam rad sa njima i deca su nešto najlepše na svetu, i volela bih da ostvarim kontakt sa njima tako što ću im prenositi svoje znanje koje sam stekla ovih godina.

Znači, planiraš da jednog dana budeš predavač. A otkud ljubav prema baletu?

– To je interesantna priča. Moja mama je balerina i mislim da svaka balerina priča istu priču, kako je volela da nosi haljinice, špic-patike i sve što ide uz balet, da se malo okreće, igra s partnerom... Sve to je i meni bilo interesantno i kako je moja mama redovno igrala, išla sam na predstave sa tatom i sestrama, sve to mi je bilo divno i molila sam mamu da me upiše na balet. Ona me je upisala i ranije nego što je trebalo. Stvarno mi se dopalo i videla sam da mi dobro ide, da sam zadovoljna kako sve funkcioniše i da mi se taj svet dopada, bez obzira što je teško i naporno. Nekako se tu javila ljubav koja me je sve ove godine vodila, a bez obzira na sva odricanja, guram dalje jer to, jednostavno, volim. E sad, da ne bih pauzirala godinu nakon završetka osnovne baletske škole, osmi razred redovne sam završavala, odnosno polagala kao ispite, dok sam išla uporedo u prvi razred srednje baletske, koju sam upisala sa 13 godina jer te pauze nekad utiču na decu drugačije, mogu da se predomisle. Meni je sad malo žao što sam propustila osmi razred u OŠ „Dositej Obradović”, jer se sećam kako je mojim drugarima sve to bilo sjajno, ekskurzije, matura, što ja nisam uspela da postignem zbog obaveza u srednjoj školi, ali sad kad pogledam, sve se isplatilo.

Nama balet deluje kao nešto graciozno, lagano, umirujuće... a, u stvari, iziskuje toliko krvi, znoja, odricanja, patnje, nespavanja i svega ostalog. Kako uspevaš da izdržiš sve to, a da ne odustaneš?

– To su sve neki periodi odrastanja. Nisam oduvek bila jaka kao sad, nisam mogla da podnosim neke stvari. Kako sam krenula u srednju baletsku školu sa 13 godina, tad sam bila dete i stvarno nisam bila zrela za stvari koje su me čekale, a nisam imala izbora, morala sam da sazrim ranije. Kad pogledam unazad, to ništa nije bilo toliko strašno i nemoguće, koliko je samo delovalo tada u mojoj glavi. Sad mi je sve smešno i volela bih da devojčice, koje sada idu u srednju školu i kojima je isto teško kao što je meni bilo, shvate da posle toga dolazi nešto mnogo lepše, ali i neke teže životne stvari. Kad sam počinjala da radim bila sam zbunjena, a pošto sam bila najmlađa, opet sam morala da sazrevam, da se dokazujem i to je meni predstavljalo toliki napor da sam u jednom trenutku baš bila iscrpljena. Onda sam shvatila, okej, prošla si hiljadu puta kroz istu stvar. To nije nešto što se samo meni na svetu dešava, već se svima dešava. Recimo, ja sam i izuzetno niska balerina i prosto se ne uklapam u svaku igru, svaku predstavu i sve što treba da se radi u okviru ansambla. To mi je nekoliko puta baš teško palo, a naš posao ima i prednosti i mane. Balerine treba da budu svesne sebe, koliko mogu, koliko ne mogu, i da budu zadovoljne time. Ako konstantno težimo nerealnom i nedostižnom, nikad nećemo biti zadovoljni sobom, znači, zahvalnost i samopoštovanje su jako važni, jer ne možemo da uživamo u igri ako nam stalno nešto ne odgovara. Prosto, sam taj čin igre, povezanost između publike i igrača, ali i među igračima na sceni daje lep osećaj koji mene gura ceo život. Osećaj koji je magičan. Mi uđemo u ta dva sata, koliko predstava traje, u svet u kom je realno samo ono što se u tom trenutku na sceni dešava, ništa drugo oko nas nije stvarno. I to treba ceniti. Posao koji mi radimo je nešto što se ne radi svaki dan, ne radi ga baš svako i to je jako lepo životno iskustvo, kroz koje se svašta može naučiti.

Sad kad si zašla u sve pore baleta, koliko je on drugačiji u odnosu na onaj balet koji si ti zamišljala posmatrajući svoju mamu i njene kolege i koleginice na sceni?

- Mogu reći da nisam uopšte očekivala da će balet koji sam ja želela da igram biti baš ovoliko težak koliko jeste. Stvarno ulažemo toliko mnogo krvi i znoja, nespavanja, jer pred svaku predstavu ne znamo šta će i kako će biti, pa se brinemo kako ćemo to uraditi i nikad ne možemo da budemo savršeni. Jednu probu uradiš bolje, drugu uradiš gore, isto tako je i sa predstavama. Sve zavisi od dana do dana, kako se telo oseća i kako se mi u glavi osećamo. Mogu ti reći da, bez obzira na to što je mnogo teže nego što sam očekivala, i što to nije samo nošenje haljinica i smejanje na sceni, donelo mi je toliko samodiscipline i znam šta znači kad je nešto teško, kad nekoga nešto boli, kad je neko posvećen nečemu i šta uopšte znači biti posvećen nekom poslu. Meni je najdraže što radim posao koji volim, mislim da mi je samo zato toliko lepo.

I toliko podnošljivo da možeš da izdržiš...

– Tako je, jer u tome svemu, ipak, uživam. Sama ta priprema pred neku predstavu jeste nekad teška, pa su probe svaki dan, ujutru i uveče, telo se ne oseća dobro, ali na kraju to bude uživanje, kad izađemo na scenu, dobijemo aplauz i sve, bude prelepo.

Postoji li neki trenutak u dosadašnjoj karijeri koji ti je posebno drag?

- Ima jedna zanimljiva situacija, odnosno dve koje su povezane. Kad sam bila baš mala, išla sam da gledam „Labudovo jezero” i balerina je izašla sama na scenu i imala je svoje svetlo. Tad sam rekla mami da ću jednog dana i ja imati svoje svetlo. Posle dugo godina, dobila sam priliku da igram Klaru u „Krcku Oraščiću”, dete koje je spremno da upozna svet magije i da se suoči sa stvarima sa kojima se neka deca ne bi suočila. Meni je ta uloga bila nešto najlepše što sam igrala. Svaki put kad je odigram, osećam se kao da je neka magija oko mene. Tako sam prošle godine konačno dobila svoje svetlo. To je najlepša stvar koja mi se dosada desila.

Da li nailaziš na predrasude jer si balerina?

- Dok sam bila mlađa dešavalo se mnogo situacija, pa ta neka neumesna pitanja, zbog čega mi je bilo neprijatno, tipa „podigni nogu, je l’ možeš špagu” i sve se na seksistički način doživljavalo. To se tiče mojih „drugara” van baleta, van te umetnosti. Nikad se nisam raspravljala, samo sam jasno govorila da je to umetnost i da nema ničeg takvog, kao i da, ako neko ne zna da posmatra balet, onda ne treba ni da ga gleda. Dešavalo se i da komentarišu da su balerine glupe, a meni je žao što je to tako predstavljeno, jer su balerine izuzetno pametne. Mi moramo da budemo i fizički i psihički jake, istovremeno, dok igramo, moramo i da igramo i mislimo o igri, da zapamtimo sve što treba. Ja se i dan-danas trudim da se prisetim stvari koje mi je profesorica u srednjoj školi pričala. Balerine brzo misle i načitane su, moramo da znamo sve o predstavi, svaki lik koji tumačimo, moramo da shvatimo priču da bismo je izneli na sceni dovoljno dobro, da ništa ne izgovorimo, a da publika shvati šta mi želimo da kažemo našim telom. Izuzetno smo posvećene svom poslu i treba dosta razmišljati o tome šta se radi, bez obzira na to što izgleda da je lako. Zapravo, poenta našeg posla je da svi oko nas misle da je to lako.

Da su se kockice u životu drugačije namestile, odnosno da nisi imala priliku da se ostvariš kao balerina, šta misliš čime bi se bavila?

– Mogu da kažem da je meni jako žao što nikad nisam pobala nijedan drugi sport. Volim da vozim rolere, a ne smem baš mnogo zbog kolena, zglobova i povreda. Volela bih da sam mogla da idem na atletiku, da probam klizanje, odbojku, plivanje, bilo šta. Ali sam sigurna da bih svakako radila nešto što se tiče dece.

Šta bi savetovala devojčicama i dečacima koji žele da se oprobaju u baletu?

– Volela bih da pozovem dečake da ih što više upiše baletsku školu jer, bez obzira na predrasude koje vladaju, to je jedna jako lepa umetnost koja će im u životu dobro doći, ukoliko to budu zaista voleli. A za sve đake, buduće ili sadašnje, želim da kažem da nikad ne odustaju i da prate svoje snove. Koliko god teško bilo, i na kakve god prepreke nailazili, a nailaziće jer je to neizbežno, ljubav prema našoj umetnosti je jača od bilo čega i uvek treba težiti k njoj.

Lea Radlovački