Твоја реч: Давор Штрангар и Миња Бургин из ДВД Бачки Моноштор

Оснивач је био Кауфман Антом и верујемо да би био поносан на то што данас ова организација има најмлађу ватрогасну јединицу, будући да је просек година око 19. Тако су наши овонедељни омладинци управо ватрогасци из села крај Сомбора – Давор Штрангар (25) и Миња Бургин (23) који су, на основу досадашњег искуства и обука које су прошли, постали млађи ватрогасни официри у својој екипи. Тренутни председник ДВД-а је Раде Стојисављевић, а све активности које имају (хтели – не хтели) објављују на својој Фејсбук страници „Ватрогасци Бачки Моноштор”.

Наиме, Давор је десет година у ДВД-у, док је Миња део тима још од малена кад је прво почео да иде на такмичења, да би активни члан постао пре седам година. Давор студира електротехнику у Новом Саду и пета је година, а Миња ради у породичној фирми, међутим за који месец треба да почне да се бави овим позивом професионално у Сомбору. Како каже, био је на конкурсу, примљен је и треба још да прође обуку.

Шта је оно што вас је привукло овом позиву?

Давор: Постоје такмичења за ватрогасни подмладак који су од осам до 12 година, онда за сениоре од 12 до 16, а ту су и омладинска такмичења. Од шестог-седмог разреда смо се такмичили и тако се почиње. После тога, кад већ дођеш до неких година, рецимо 17, онда те пусте на неку интервенцију, илегално, јер ниси пунолетан, и просто тај осећај кад у 2-3 ујутру чујеш звук ове велике сирене...

Каквих најчешће интервенција имате и колико их буде на годишњем нивоу?

Миња: Најчешће су то шумски пожари. Прошле године смо имали 20 пожара.

Како дође до тих пожара?

Миња: Немар људи, најчешће. Не пазе, пале, а забрањено је да се пали. Имали смо и ситуацију да на пола њиве гори кревет. Бакарни каблови... Тамо су неке депоније, па зато.

Имате ли спасавање мачака?

Миња: Е, то немамо. Од тих 20 пожара, имали смо две куће, с једном жртвом, погинуо је човек. Друга кућа је добро и прошла, како је могло бити лоше...

Је л’ била нека посебно опасна интервенција?

Давор: Све су на неки начин опасне, основни мото је да не направиш већу штету него што јесте. Ако угрозиш свој живот, онда си направио већу штету него што је била. Кад је шумски пожар у питању, најчешће нема људских жртава, али можеш себе да повредиш. А најопаснију не бих могао да издвојим, мада се нама опасност састојала у томе да смо једно време возили камион без кочница... „Неки” период од 30 година. Да, камион од 15 тона смо возили без кочница.

Је л’ то онај лепотан што вам стоји у дворишту? Музејски експонат...

Миња: Да...

Давор: Тај музејски експонат је последњи пут био на интервенцији у децембру, а 1962. је годиште.

А овај нови што сте добили?

Миња: Он је стигао из Немачке и 1992. је годиште.

Колико вас има активних чланова и колико је младих као ви?

Давор: Мислим да је ово најмлађа интервентна јединица у Србији, што се тиче ДВД-а. Просек година наше јединице је око 19.

Значи, ти си маторац овде?

Давор: Да, ја сам им држао обуку. Миња и ја смо млађи ваторгасни официри и то је посено неко рангирање у ДВД-у, што се стиче искуством, полагањем испита и тако даље. Прошло лето смо држали обуку нас двоје, имали смо десетак младих од 16 до 19 година, и прошли су је, сад треба још да прођу обуку професионалне ватрогасне јединице. Тако да, са њима нас има 13-14.

А сениори, имате ли старије?

Миња: Њих троје можда...

Давор: Али су то људи који ни не долазе често.

Значи, судбина ваших мештана је у вашим рукама и вашим цистернама?

Давор и Миња: Да...

И какав је осећај кад знате да сте ви ти који спасавате?

Давор: То је леп позив, хуманитаран, као и сваки хуманитарни рад.

Како вас посматрају комшије? Јесте ли хероји?

Давор: Је л’ причамо само лепо?

Миња: Не, чак и симулирају пожар да би се возили камионом, пале намерно.

Давор: Боримо се за хидранте за воду. Неисправни су, не одржавају се. Имамо их 18, од тога је исправан један испред ДВД-а на који не можемо рачунати, јер је село килметар са километар и триста. По неком плану противпожарне заштите треба да их буде око 30, на сваком ћошку.

Је л’ постоје шансе да се то реши?

Давор: Не знам.

Претпостављам да нисте рачунали да ћете се као добровољни ватрогасци бавити и оваквим стварима...

Давор: Да, кад уђеш као млад у то, са жељом да се бориш против ватре, а завршиш са борбом за основне ствари... ДВД је преживео Други светски рат, бомбардовање 1999. године, па је дошао до тога да се угаси 2014. године, па смо се активирали 2016...

Који је најлепши моменат бављења овим?

Миња: После пожара, кад седнеш, и са колегама попијеш пиће и схватиш да си урадио нешто добро, хумано, спасио си нечију њиву или било шта...

Колико вам треба времена да, гдегод да се задесите, а добијете позив  за интервенцију, да се нађете на одређеној адреси? Док дођете до Друштва, док се обучете...

Давор: Десетак минута.

Миња: Ми радимо преко професионалне јединице у Сомбору. Они нас зову на телефон, најчешће Давора. Док он дође од куће довде, укључи сирену, то траје минут, онда дође остатак екипе, тако да до десетка, максимално 15 минута смо на адреси.

Колико је напорно интервенисати под целом опремом?

Давор: Лети је најгоре.

Миња: Поготово кад су шумски пожари, или кад гасимо трску, што траје по пар сати, баш уме да буде напорно.

Давор: А некад уме да траје и по неколико дана.

Је л’ било некад ситуације да сте помислили: „Јао, што је мени ово требало?”

Давор: Да. Дођемо, на пример, са једне интервенције и онда се убрзо деси и друга. Па буде неколико дана заредом и то да не стигнеш ни да напуниш поново цистерну.

Имате ли девојке у екипи? Јесу ли девојчице заинтересоване да се прикључе?

Миња: За сад спремамо женску екипу за такмичење.

А какав вам је став – могу ли жене да буду ватрогасци?

Миња: Да!

Видите ли себе у овоме заувек?

Миња: Ја видим, јер ћу се и бавити професионално тиме.

Шта бисте рекли младима, зашто да вам се прикључе?

Давор: Ако се сами не заинтересују, нема од тога ништа. Ако их не привлачи овај позив...

Миња: Прошле године сам држао обуку, основе клинцима. Пре свега, хумано је и то је најбитније. Мене привлачи та опасност, што не знам шта ће ме дочекати кад одем на посао. Ја не могу да седим у канцеларији. Тако да све зависи од човека од човека.

Идете ли некад и са стране, да помажете околним местима?

Давор: Најчешће у Бездан.

Миња: Прошле године смо били двапут код њих, а они су код нас дошли једном.

Да ли сте морали да интервенишете сад након невремена? Чули смо да је и код вас било много сломљених грана? Ипак, бити ватрогасац не значи борити се само против ватре...

Давор: Да... Имали смо испумпавање воде кад су биле обилне кише. А сад баш гране... Није било толико страшно.

Миња: Обично изађемо по позиву, а сад нас нису звали.

Колико су људи савесни и обазриви?

Миња: Нису.

Држите ли неке едукације у том смислу?

Миња: Ја сам споменуо клинцима како да се не играју, на пример, у шупи са дрвима и шибицама...

Још си им дао идеју...

Миња: Старијим људима ни не вреди ишта рећи. Нон-стоп стављамо обавештења на друштвеним мрежама, али и даље пале...

Леа Радловачки