Zolgundak na Crnom moru: Podzemna istorija nadzemnog čeličnog grada

I zaista, iako Turska leži na tri mora, ovaj crnomorski deo prilično je zanemaren kad je turizam u pitanju.

- Znate, ovde imamo više problema: pre svega, ovo je lučki grad, jedan od najvećih u regionu, a trgovina ugljem naša je glavna privredna delatnost. To znači da je sve podređeno privredi, a ne pomažu ni morske struje koje su ovde veoma jake. Imamo i čeličanu, četvrtu po veličini u svetu. Jasno vam je da je otkrivanje pravca razvoja turizma pravi izazov.

Da je izazov, jeste. Zonguldak, glavni grad provincije Zonguldak u crnomorskom regionu Turske, osnovan je 1849. godine kao lučki grad za obližnje rudnike uglja u Eregliju i većina ljudi na neki je način vezana ili za čeličanu ili za rudnike…

A klima? Ni s njom nisu najsrećnije prošli. Kako kroz šalu kaže naš sagovornik, kiša u Zolgundaku pada dva puta nedeljno, ali po tri dana zaredom…  Ipak, leta su topla, prosečna temperatura je oko 22,5 °C u julu i avgustu, ali ukupno toliko traje i sezona. Zime su hladne, prosečna temperatura je oko 6 °C u januaru i februaru.

Pa šta raditi s turizmom u vlažnom i hladnom gradu, s namrštenim Crnim morem koje je ime dobilo zbog večno tamnih oblaka koje refleksijom boje more u crno?

Otići pod zemlju.

Najvažnija nalazišta crnog uglja u Turskoj nalaze se u basenu Eregli na zapadnoj obali Crnog mora. Vađenje uglja je počelo 1840. godine i traje do danas. Godine 1992. u jednoj od najtežih rudarskih nesreća u zemlji poginulo je 290 rudara. Spomenik s njihovim imenima nalazi se na ulazu u Muzej rudarstva, ponos ovog univerzitetskog grada i centra za obuku rudara i rudarskih inženjera. Pravo je turističko čudo, ako ste imali sreće da se, zajedno sa stručnim vodičima, spustite 300 metara pod zemlju i pogledate iz prve ruke kako je nekad izgledalo vađenje jednog od najkvalitetnijih uglja na svetu.

On je i prvi turski muzej rudarstva, otvoren 2016. godine. U trospratnoj zgradi muzeja, kao i na otvorenom prostoru, predstavlja istoriju rudarstva crnog uglja od njegovih početaka do danas, osnove topografije uglja, basena i formiranja uglja i fosila…

Zolgundak živi od podzemlja, i ne samo od rudnika. Pedesetak kilometara od centra ovog grada nalazi se čudo prirode, dubljeno stotinama hiljada godina, s ponornicama i podzemnim jezerima: pećine Čehenemagzi, u prevodu “Paklena usta”. No, ono što se tamo događalo, daleko je od Pakla. Ove pećine, naime, kolevka su kriptohrišćanstva, utočište za prve monoteističke prognanike na tlu Evrope. Smeštene na ivici naselja Inon, u Aheronskoj dolini, svedoče o bogatoj i burnoj istoriji. Upravo u ovim pećinama prvi hrišćani pravili su svetilišta, krstili decu, ispovedali se, okupljali na tajnim službama, progonjeni od tadašnjih vlasti. Tri pećine Čehenemagzi danas su povezane sa muzejom Eregli, a smeštene su jedna do druge. Prva pećina prirodno je podeljena na dva dela. U prvom delu pod je popločan mozaikom sa biljnim i geometrijskim motivima, čiji su ostaci i danas vidljivi. Na istočnom zidu drugog dela otvorena je mala apsida i ispred nje su stepenice, pa se pretpostavlja da su služile za obrede.

Druga pećina nalazi se odmah pored prve, na padini, a meštani je nazivaju pećinom Koča Jusuf. Pećina, do koje se spušta uz pomoć vertikalnih merdevina prolaskom kroz uski ulaz na padini, nastavlja se u planinu 1,5 kilometara. Pošto je kamen koji je pao sa plafona 1960-ih godina blokirao put, moguće je ići samo do 350 metara dubine. Pećina, čija se istorija može pratiti po tragovima koje su ostavili zidari, prostire se na površini od oko 400 kvadratnih metara i poduprta je dvema slonovskim stopama, što ne čudi ako se zna da su je pre kriptohrišćana za proročište, pored Delfa, koristili drevni Grci, i da je bila drugo najveće i najpoznatije proročište u ovom carstvu. Treća pećina, Ajazma, ujedno je i najveća, a pod joj je prekriven podzemnom vodom. Pećina, koja je napravljena ljudskom rukom, služila je kao cisterna za vodu za prvu i drugu pećinu.

Otkud Paklena usta

Poslednja i najteža od dvanaest misija koje je kralj Euristej dao Heraklu (Herkulu), simbolizujući nepobedivu snagu čoveka da se odupre i napadne prirodu, jeste otmica paklenog psa Kerbera iz Hada, iz koje smrtniku nema povratka. Herakle dolazi u Eregli sa Argonautima koji su krenuli u potragu za Zlatnim runom i uz pomoć Hermesa i Atine iznosi Kerbera na zemlju. Euristej se na smrt preplašio kad je ugledao Kerbera, te ga je Herakle ga je pustio natrag u Had. Pećine Paklenih usta su mesto gde se Herakle spustio u Zemlju mrtvih da otme Kerbera.

Ove pećine za javnost su otvorene 2001. i postale su važna tačka takozvanog religijskog turizma, pretežno hrišćanskog koje se u Turskoj paralelno odvija s onim klasičnim – ol inkluziv letnjim. Tako su i vispreni Turci našli način da prihvate i sopstvenu istoriju i bogatstvo različitosti koje im ona donosi. Nadamo se da će i Zolgundak naći značajno mesto na toj turističkoj mapi.     

Ivana Radoičić