Dobitnica stipendije za žene u nauci Alena Stupar: "Zelene" tehnologije obaveza prema društvu

„Na­ma na­uč­ni­ci­ma ni­je uvek la­ko da ob­ja­sni­mo dru­gi­ma šta ra­di­mo jer nas ne do­ži­vlja­va­ju kao po­seb­nu stru­ku, već vi­še kao asi­sten­te i pro­fe­so­re na fa­kul­te­tu”, ka­že Ale­na Stu­par za „Dnev­nik”. „Naš cilj je da se ba­vi­mo sa­mo is­tra­ži­va­njem, pra­ti­mo na­uč­ne tren­do­ve, ka­ko bi­smo bi­li kon­ku­rent­ni, i da ima­mo od­re­đe­nu sa­rad­nju sa pri­vre­dom. Moj fo­kus je pre­hram­be­ni sek­tor, a uža spe­ci­jal­nost eks­trak­ci­ja bi­o­ak­tiv­nih je­di­nje­nja iz raz­li­či­tih iz­vo­ra ko­ri­šće­njem ’ze­le­nih’ ras­tva­ra­ča ra­di za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne i zdra­vlja, ta­ko da to ni­je sa­mo trend već i oba­ve­za pre­ma dru­štvu. U pro­jek­tu ko­jim ru­ko­vo­dim op­ti­mi­zu­je­mo pro­ces da bi­smo do­bi­li što vi­še bi­o­ak­tiv­nih kom­po­nen­ti. Ta­kva je­di­nje­nja in­kor­po­ri­ra­li smo, re­ci­mo, u raz­gra­dlji­vu am­ba­la­žu i na taj na­čin do­bi­li pa­ko­va­nja sa an­ti­mi­krob­nim de­lo­va­njem, te ta­ko pro­du­ži­li rok tra­ja­nja pre­hram­be­nim pro­iz­vo­di­ma. Gle­da­li smo da pro­iz­vo­di obo­ga­će­nog nu­tri­tiv­nog sa­sta­va bu­du oni ko­je sva­ko­dnev­no kon­zu­mi­ra­mo, pa smo eks­trakt ko­ji ima an­ti­ok­si­da­tiv­na dej­stva do­da­va­li bez­al­ko­hol­nim pi­ći­ma u vi­du le­de­nih ča­je­va i te­ste­ni­ni.”

Ka­ko ka­že, na­ci­o­nal­na na­gra­da ko­ju je do­bi­la vi­so­ko­ko­ti­ra­na je i pre­po­zna­ta na svet­skom ni­vou i već po njoj se zna da ste do­bar na­uč­nik-is­tra­ži­vač.

„Što se ti­če nov­ca, sva­ka­ko je do­bar po­če­tak jer su pred­lo­zi pro­je­ka­ta ko­je smo pi­sa­li krat­ki”, ob­ja­šnja­va. „To su is­tra­ži­va­nja ko­ja su na­sta­vak već po­sto­je­ćih, ili su pre­li­mi­nar­na, pa će se da­lje in­kor­po­ri­ra­ti u ne­ke ve­li­ke pro­jek­te. Ka­da se ba­vi­te eks­pe­ri­men­tal­nim na­u­ka­ma i po­treb­ne su vam he­mi­ka­li­je, raz­li­či­ti re­a­gen­si, stan­dar­di, on­da ste vr­lo ogra­ni­če­ni. Sve ce­ne su oti­šle go­re, pa i ce­ne po­tro­šnog ma­te­ri­ja­la, kog uglav­nom ne­ma na do­ma­ćem tr­ži­štu, već ga na­ba­vlja­mo iz Ame­ri­ke, Ne­mač­ke, Ki­ne. Uvek se de­ša­va da se pro­jek­ti pre­klo­pe ili is­pla­ni­ra­ju ta­ko da se ko­ri­ste iste osnov­ne he­mi­ka­li­je, pa se ne­ka­ko uklo­pi­mo u budžet. Do­bri su pro­jek­ti ko­je do­de­lju­je Fond za na­u­ku jer mo­že­te da pla­ni­ra­te ozbilj­na is­tra­ži­va­nja, a isto ta­ko i evrop­ski pro­jek­ti, ko­ji se do­pu­nju­ju ma­njim.”

To­kom dok­tor­skih stu­di­ja na Ka­te­dri za bi­o­teh­no­lo­gi­ju i far­ma­ce­ut­sko in­že­njer­stvo Teh­no­lo­škog fa­kul­te­ta kon­ku­ri­sa­la je za dve me­đu­na­rod­ne sti­pen­di­je i do­bi­la obe. Jed­no vre­me bo­ra­vi­la je na Uni­ver­zi­te­tu u Ni­tri (Slo­vač­ka), dok je pre­ko pro­gra­ma Era­zmus Mun­dus pro­ve­la po­la go­di­ne u Bo­lo­nji (Ita­li­ja), gde je od­ra­di­la ve­ći deo dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je.

„Od­la­sci u ino­stran­stvo su od­lič­na pri­li­ka da se po­ve­že­te sa ko­le­ga­ma i vi­di­te ka­ko dru­gi ko­lek­ti­vi funk­ci­o­ni­šu”, ka­že. „U Ho­lan­di­ji mi se po­seb­no svi­deo kon­cept ra­da po ti­mo­vi­ma, dok se u Bo­lo­nji ne gu­bi vre­me na jav­ne na­bav­ke, ni­ti se po­sta­vlja pi­ta­nje šta ko­li­ko sta­je, već sa­mo sa­sta­vi­te li­stu po­treb­nih he­mi­ka­li­ja, ko­je stig­ni za dva-tri da­na. Lju­di su sr­dač­ni i či­ne sve da se ose­ćam do­bro­do­šlo, što sam po­seb­no ose­ti­la kad sam bi­la u Li­sa­bo­nu da pro­ši­rim zna­nje o naj­no­vi­jem de­lo­va­nju ’ze­le­nih’ ras­tva­ra­ča, pa da da­lje pre­no­sim kod nas. Ipak, ni­ka­da me ni­je vu­kla ide­ja da ži­vim u ino­stran­stvu. Naj­vi­še mi se svi­đa mo­guć­nost da odem, bu­dem ta­mo ne­ko­li­ko me­se­ci, ali da se uvek vra­tim po­slu ko­jim sam za­do­volj­na.”

Ni to­kom sred­nje ško­le i stu­di­ja, ni na do­sa­da­šnjim po­slo­vi­ma, ni­je ose­ća­la rod­ni jaz ili dis­kri­mi­na­ci­ju, mo­žda i za­to što je bi­la u pre­te­žno žen­skom ko­lek­ti­vu.

„Na vi­so­kim po­zi­ci­ja­ma ima ote­ža­va­ju­ćih okol­no­sti za že­ne, pre sve­ga jer mu­škar­ci ne­ma­ju to­li­ko po­ro­dič­nih oba­ve­za, ali to je pro­blem u svim za­ni­ma­nji­ma, ne sa­mo u na­u­ci. Re­ci­mo, dok sam bi­la trud­na, ni­sam sme­la da ra­dim u la­bo­ra­to­ri­ji, pa sam, ako ra­ču­nam i po­ro­dilj­sko, bi­la u za­o­stat­ku sa eks­pe­ri­men­ti­ma sko­ro dve go­di­ne”, do­da­je sa­go­vor­ni­ca.

Ka­ko do­da­je, na­da se sa­mo da će bor­ba za rav­no­prav­nost na­uč­ni­ka-is­tra­ži­va­ča, ko­ja tra­je go­di­na­ma, sa no­vom mi­ni­star­kom na­u­ke, teh­no­lo­škog raz­vo­ja i ino­va­ci­ja dr Je­le­nom Be­go­vić ima­ti po­zi­ti­van is­hod u vi­du re­ka­te­go­ri­za­ci­je.

„Ka­te­go­ri­za­ci­ja is­tra­ži­va­ča ra­đe­na je pre vi­še od de­set go­di­na”, na­po­mi­nje. „Ne­ki su u me­đu­vre­me­nu mno­go na­pre­do­va­li, a ne­ki stag­ni­ra­li. Iako sva­ke go­di­ne ša­lje­mo iz­ve­šta­je o to­me šta smo po­sti­gli, to se ne od­ra­ža­va na ka­te­go­ri­za­ci­ju, pa se de­ša­va da ko­le­ge sa istim zva­njem, zna­njem i obi­mom po­sla ne­ma­ju iste pla­te. Ta raz­li­ka iz­no­si i do 30.000 di­na­ra, što me­seč­no ni­je za­ne­mar­lji­vo, a ako tra­je go­di­na­ma, to je ozbilj­na raz­li­ka. Ja ra­dim se­dam go­di­na na In­sti­tu­tu za pre­hram­be­ne teh­no­lo­gi­je, pro­šlo je tri go­di­ne ot­ka­ko sam dok­to­ri­ra­la i ni­šta se ni­je pro­me­ni­lo. To što sam do­bi­la Lo­re­a­lo­vu sti­pen­di­ju i na­gra­du Pri­vred­ne ko­mo­re Sr­bi­je za naj­bo­lju dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju zna­či da od­re­đe­ne in­sti­tu­ci­je pre­po­zna­ju moj trud, ali ne i mi­ni­star­tvo. To je, na­rav­no, pro­blem is­tra­ži­va­ča uop­šte, a ne sa­mo moj.”

S. Mi­la­čić