Dobitnica stipendije za žene u nauci Alena Stupar: "Zelene" tehnologije obaveza prema društvu
Dr Alena Stupar sa Univerziteta u Novom Sadu jedna je od tri mlade naučnice kojima je krajem 2022. uručena prestižna nagrada u okviru programa Loreal-UNESKO „Za žene u nauci” i stipendija od 5.000 evra radi realizacije svojih istraživanja, što su zaslužile ličnom posvećenošću, vizijom i dostignućima koja doprinose napretku društva.
„Nama naučnicima nije uvek lako da objasnimo drugima šta radimo jer nas ne doživljavaju kao posebnu struku, već više kao asistente i profesore na fakultetu”, kaže Alena Stupar za „Dnevnik”. „Naš cilj je da se bavimo samo istraživanjem, pratimo naučne trendove, kako bismo bili konkurentni, i da imamo određenu saradnju sa privredom. Moj fokus je prehrambeni sektor, a uža specijalnost ekstrakcija bioaktivnih jedinjenja iz različitih izvora korišćenjem ’zelenih’ rastvarača radi zaštite životne sredine i zdravlja, tako da to nije samo trend već i obaveza prema društvu. U projektu kojim rukovodim optimizujemo proces da bismo dobili što više bioaktivnih komponenti. Takva jedinjenja inkorporirali smo, recimo, u razgradljivu ambalažu i na taj način dobili pakovanja sa antimikrobnim delovanjem, te tako produžili rok trajanja prehrambenim proizvodima. Gledali smo da proizvodi obogaćenog nutritivnog sastava budu oni koje svakodnevno konzumiramo, pa smo ekstrakt koji ima antioksidativna dejstva dodavali bezalkoholnim pićima u vidu ledenih čajeva i testenini.”
Kako kaže, nacionalna nagrada koju je dobila visokokotirana je i prepoznata na svetskom nivou i već po njoj se zna da ste dobar naučnik-istraživač.
„Što se tiče novca, svakako je dobar početak jer su predlozi projekata koje smo pisali kratki”, objašnjava. „To su istraživanja koja su nastavak već postojećih, ili su preliminarna, pa će se dalje inkorporirati u neke velike projekte. Kada se bavite eksperimentalnim naukama i potrebne su vam hemikalije, različiti reagensi, standardi, onda ste vrlo ograničeni. Sve cene su otišle gore, pa i cene potrošnog materijala, kog uglavnom nema na domaćem tržištu, već ga nabavljamo iz Amerike, Nemačke, Kine. Uvek se dešava da se projekti preklope ili isplaniraju tako da se koriste iste osnovne hemikalije, pa se nekako uklopimo u budžet. Dobri su projekti koje dodeljuje Fond za nauku jer možete da planirate ozbiljna istraživanja, a isto tako i evropski projekti, koji se dopunjuju manjim.”
Tokom doktorskih studija na Katedri za biotehnologiju i farmaceutsko inženjerstvo Tehnološkog fakulteta konkurisala je za dve međunarodne stipendije i dobila obe. Jedno vreme boravila je na Univerzitetu u Nitri (Slovačka), dok je preko programa Erazmus Mundus provela pola godine u Bolonji (Italija), gde je odradila veći deo doktorske disertacije.
„Odlasci u inostranstvo su odlična prilika da se povežete sa kolegama i vidite kako drugi kolektivi funkcionišu”, kaže. „U Holandiji mi se posebno svideo koncept rada po timovima, dok se u Bolonji ne gubi vreme na javne nabavke, niti se postavlja pitanje šta koliko staje, već samo sastavite listu potrebnih hemikalija, koje stigni za dva-tri dana. Ljudi su srdačni i čine sve da se osećam dobrodošlo, što sam posebno osetila kad sam bila u Lisabonu da proširim znanje o najnovijem delovanju ’zelenih’ rastvarača, pa da dalje prenosim kod nas. Ipak, nikada me nije vukla ideja da živim u inostranstvu. Najviše mi se sviđa mogućnost da odem, budem tamo nekoliko meseci, ali da se uvek vratim poslu kojim sam zadovoljna.”
Ni tokom srednje škole i studija, ni na dosadašnjim poslovima, nije osećala rodni jaz ili diskriminaciju, možda i zato što je bila u pretežno ženskom kolektivu.
„Na visokim pozicijama ima otežavajućih okolnosti za žene, pre svega jer muškarci nemaju toliko porodičnih obaveza, ali to je problem u svim zanimanjima, ne samo u nauci. Recimo, dok sam bila trudna, nisam smela da radim u laboratoriji, pa sam, ako računam i porodiljsko, bila u zaostatku sa eksperimentima skoro dve godine”, dodaje sagovornica.
Kako dodaje, nada se samo da će borba za ravnopravnost naučnika-istraživača, koja traje godinama, sa novom ministarkom nauke, tehnološkog razvoja i inovacija dr Jelenom Begović imati pozitivan ishod u vidu rekategorizacije.
„Kategorizacija istraživača rađena je pre više od deset godina”, napominje. „Neki su u međuvremenu mnogo napredovali, a neki stagnirali. Iako svake godine šaljemo izveštaje o tome šta smo postigli, to se ne odražava na kategorizaciju, pa se dešava da kolege sa istim zvanjem, znanjem i obimom posla nemaju iste plate. Ta razlika iznosi i do 30.000 dinara, što mesečno nije zanemarljivo, a ako traje godinama, to je ozbiljna razlika. Ja radim sedam godina na Institutu za prehrambene tehnologije, prošlo je tri godine otkako sam doktorirala i ništa se nije promenilo. To što sam dobila Lorealovu stipendiju i nagradu Privredne komore Srbije za najbolju doktorsku disertaciju znači da određene institucije prepoznaju moj trud, ali ne i ministartvo. To je, naravno, problem istraživača uopšte, a ne samo moj.”
S. Milačić