Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Objavljene sabrane drame Joakima Vujića: U čast  „bednog princa” srpskog teatra

18.01.2023. 10:28 10:32
Piše:
Foto: pixabay.com

Poslednjih dana prošle godine iz štampe je izašla knjiga sabranih drama Joakima Vujića, koju je Sterijino pozorje objavilo povodom 250-godišnjice od rođenja i 175-godišnjice od smrti ovog našeg poznatog dramskog pisca, koga s pravom nazivaju ocem našeg pozorišta, kako podseća član Uređivačkog odbora i izvršni direktor Sterijinog pozorja Goran Ibrajter.

- Zaista smo smatrali da je, u najmanju ruku, dug Sterijinog pozorja da se pojavi jedno ovakvo neko izdanje. Ono sadrži 17 sačuvanih drama Joakima Vujića, od 28 poznatih. Nažalost, kako sada stvari stoje, 11 rukopisa je izgubljeno. Nešto je stradalo u bombardovanju Narodne biblioteke u  Beogradu 1941, a za neke rukopise nema traga - podseća Goran Ibrajter za naš list.

Pored pomenutih 17 drama, tu je i iscrpan predgovor dr Isidore Popović, koja je priredila ovu knjigu. Ona je ne samo veliki poznavalac, nego i ljubitelj Joakima Vujića, kako ističe Goran Ibrajter, i to je svakako bila preporuka da baš ona bude odabrana da priredi ovu knjigu. Pored bitnih teatrografskih podataka, koji se tiču izvođenja drama Joakima Vujića ne samo na našim scenama, tu je i hronologija života i njegovog pozorišnog rada, kao i rečnik nepoznatih i manje poznatih reči, što je potpuno razumljivo i važan je deo ove knjige, kako napominje Ibrajter, s obzirom na jezik kojim se Joakim Vujić koristio.  

- Neke od drama Joakima Vujića jesu objavljivane i u vreme njegovog života i kasnije, ali neke prosto nisu doživele zvanično izdanje. Postoje, naravno, posredni dokazi o tim njegovim dramskim spisima, ali jednostavno njih nema. Isidora Popović u svom predgovoru izražava nadu da će se možda desiti neko čudo i da će se neki od tih rukopisa naći. Jer, postoje određeni tragovi, ljudi su se bavili Joakimom Vujićem, otprilike se i zna o čemu se radi u tim dramama, ali originalnih rukopisa zasad nema - ukazuje Ibrajter.

Njegove drame pripadaju različitim žanrovima, od istorijskih drama, do komedija, ali ono što je, po rečima Ibrajtera, karakteristično za njegovo stvaralaštvo, jeste i čitav niz posrba, prerada, koje je on prilagođavao nama, mada je i svemu tome davao neki svoj pečat.

- Ono što treba istaći jeste da je Vujić itekako imao svest o stanju u pozorištu u Srbiji, ako se o tome uopšte može govoriti, jer je on osoba koja je udarila temelje srpskom pozorištu. On ga je na neki način osnovao. Činjenica je da je Joakim Vujić već tada publiku u formiranju upoznao s onim što su tada bili dominantni evropski pozorišni tokovi. Dakle, tadašnja srpska publika je imala prilike da se upozna s onim što su tada bili mejnstrim tokovi evropske dramaturgije i evropskog pozorišta. Nije Joakim Vujić značajan samo ako sagledavamo njegovu ulogu osnivača, oca srpskog pozorišta, on je i čovek koji je bitno doprineo evropeizaciji Srbije, ne samo u smislu koji sam pomenuo, da je naše pozorište i publiku upoznavao sa tada savremenim tokovima evropske dramaturgije i pozorišta, nego je on bio i veliki pobornik ideja prosvetiteljstva, što je i našlo izražaja u nekim od njegovih drama - napominje Goran Ibrajter. To treba istaći i u kontekstu toga da je srpsko društvo tada, sticajem istorijskih okolnosti, bilo, kako Ibrajter ukazuje, u dobrom svom delu pod uticajem Orijenta, zbog turske vladavine u Srbiji.

- Činjenica je, nažalost, da prošle godine, recimo, nijedno naše pozorište nije postavilo nijednu dramu Joakima Vujića. Koliko znam, na repertoarima naših pozorišta je samo jedna Joakimova predstava u kragujevačkom pozorištu, a to su „Negri” Anđelke Nikolić. U pitanju je jedna zaista respektabilna predstava, i Anđelka Nikolić je pokazala da itekako ima razloga danas se baviti na našim scenama Joakimom Vujićem. Ona je tu predstavu radila s jednim blagim duhom, parodijom, ali onom koja nikako nije podsmeh onome što je Joakim radio, nego baš daje toplinu čitavoj priči, i mislim da je to jedan od putokaza kako bi se Joakim danas mogao postavljati danas na našim scenama. Naravno, nije to jedini modus, i ne treba Joakima postavljati isključivo iz pozorišno - istorijskih razloga, nego jednostavno čini mi se da postoje ključevi za novo čitanje onoga što je radio Joakim Vujić - smatra Ibrajter.

Čitav život Joakima Vujića, i ono što je radio, puni su kontroverzi, i bili su obeleženi upornim dokazivanjem da je srpskom društvu, državi, potrebno pozorište, kaže Ibrajter, i podseća da je u svemu tome nailazio na čitav niz prepreka. To je našlo i neki svoj pozorišni izraz u drami Vide Ognjenović „Kako zasmejati gosopodara”, gde ona, po rečima Ibrajtera, praktično sublimiše čitav taj životni put, rad, i delovanje Joakima Vujića. Utisak je Ibrajtera i da je sve što se desilo prošle godine, vezano za neizvođenje njegovih drama, na neki način na tragu sudbine Joakima Vujića, koja ga, eto, prati i posle njegovog života.

- Zanimljiv je podatak da je u 20. veku Vujić igran nekih petnaestak puta, i ono što je takođe zanimljivo, jeste da su sva ta izvođenja bila u periodu posle Drugog svetskog rata. Znači, u prvoj polovini 20. veka apsolutno nije igran. Evo, u iscrpnom pregledu izvedenih drama, koji se takođe nalazi u ovoj knjizi, jeste i podatak da su 1899. izašle dve premijere u Narodnom pozorištu u Beogradu, da bi tek nakon toga 1958. prof. Vladimir Petrić ponovo otkrio Joakima Vujića. Tada je uradio predstavu „Teatar Joakima Vujića” u Ateljeu 212, i obnovio praktično interesovanje za Joakima Vujića. Posle toga je usledilo tih petnaestak predstava, da bi u 21. veku, a njegova četvrtina je maltene na izmaku, urađena jedna predstava, pomenuta „Negri” - navodi Ibrajter.

Kragujevačko pozorište zbilja jeste bilo možda i najaktivnije kada je reč o postavljanju drama Joakima Vujića, što je potpuno razumljivo, kako napominje Ibrajter, budući da je Joakim na neki način osnivač tog pozorišta i ono i nosi njegovo ime.

Od 17 sačuvanih drama, dobar deo je sačuvan samo u rukopisu, koji su pohranjeni delom u Matici srpskoj, delom u SANU. Ibrajter navodi da su imali razumevanja u Matici srpskoj, tokom ovog projekta, dok je SANU malo zakazala, kao da na pravi način nisu prepoznali značaj ovog, po rečima Ibrajtera, kapitalnog projekta u koji je ušlo Sterijino pozorje. Naravno,  do rukopisa su ipak došli, uz određene peripetije, što je opet sve u duhu te čudne sudbine koja prati Joakima Vujića, kako primećuje Ibrajter.

- Činjenica je, i to je pre svega značaj Joakima Vujića, mada ne treba zanemariti ni njegovo dramsko stvaralaštvo, da je on progazio tu stazu za srpsko pozorište, i to stazu kroz trnje, zbilja. Naravno, to ne znači da srpskog pozorišta ne bi bilo bez Joakima Vujića, ali, u svakom slučaju, on je umnogome olakšao put i Steriji i Nušiću i svim potonjim stvaraocima. Prosto im je pripremio jedan lagodniji teren od onog po kojem  se on kretao - ukazuje Ibrajter.

Namera Sterijinog pozorja jeste bila da Sabrane drame Joakima Vujića stignu do naših pozorišta, pre svega, i da, možda, kada imaju pri ruci sve  njegove sačuvane drame, i imaju prilike da ih ponovo pročitaju, pronađu razlog da insceniraju neke od tih drama.

- Ako već nije bilo to realizovano u godini pomenutih velikih jubileja, koje sam pomenuo, evo ove godine je takođe jedan jubilej, ne tako okrugao kao dva pomenuta,  a to je 210 godina od igranja prve predstave na srpskom jeziku. Da podsetim, to je upravo bila Joakimova posrba Kocebuove drame „Papagaj”, koju je nazvao „Kreštalica”, i koja je izvedena u Budimpešti u Rondoli, ali na srpskom jeziku - dodaje Ibrajter. - Žao mi je što se to nije desilo prošle godine, ali svakako ćemo to učiniti ove godine, ideja je bila da se knjiga promoviše najpre u onim mestima gde je Joakim ostavio najdubljeg traga uz svom pozorišnom stvaralaštvu, a to su Budimpešta, Kragujevac, Novi Sad, Beograd, i, naravno, ideja nam je da ovu knjigu predstavimo, gde god je to moguće, u našim pozorišnim sredinama.

        N. Pejčić  

Piše:
Pošaljite komentar