Balint Sombati, umetnik: Nažalost, tema rata je večna

Iako su u fokusu savremene prakse (instalacije, video-radovi i performansi), postavci posebnu vrednost daju važni neoavangardni umetnički radovi nastali krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Povodom ove izložbe razgovarali smo sa Balintom Sombatijem, umetnikom koji je zajedno sa Slavkom Matkovićem krajem šezdesetih godina prošlog veka osnovao u Subotici grupu Bosch Bosch i bio jedan od glavnih aktera nove umetničke prakse, novog senzibiliteta i novog shvatanja uloge i funkcije umetnosti. Samostalnim izložbama 1971. i 1972. godine započela je njegova novosadska karijera, kada je radio i kao grafički urednik časopisa Uj simposion.

 Nakon bezmalo pola decenije od vaše prve samostalne izložbe na Tribini mladih novosadska publika ponovo će videti vaš ciklus radova Nontedžtualité na izložbi „Mlečni put”. To umetničko delo klasifikujes se kao novosadski tekstualizam, međutim, deluje da ono ima vrlo specifične, samosvojne karakteristike. Po čemu se ono izdvaja od radova Vaših koleginica i kolega toga doba?

– Moja grupa Boš plus Boš bila je drugačija od ostalih novosadskih grupa – Januar, Februar, KÔD i (Ǝ. Ne treba ni objašnjavati da je Subotica jedan mali grad, provincija u odnosu na Novi Sad, gde je univerzitet. Ipak je to kulturni centar u kom se mogu naći tragovi aktivizma u svim umetnostima – od opere, baleta do moderne umetnosti. U Subotici to nije slučaj. Novosađani, članovi grupa koje sam pomenuo, uglavnom su studirali književnost, lingvistiku, i to se vidi na njihovim radovima. To nije likovna umetnost, to je lingvistička umetnost  i konceptualizam u vidu tekstualnih radova. Mi smo bili više likovnjaci, ali ne tradicionalni. Odbacili smo slikarstvo, vajarstvo i grafiku. Ali slika, bilo da je reč o videu, filmu, crtežu, fotografiji, slika nam je bila centralni pojam. Iza nas je ostalo malo tekstualnih radova. Mislim da je najveća razlika između novosadskih grupa i nas u tome.

 Kako vam se čini ta percepcija Vašeg umetničkog rada sada? Koliko je on živ i avangardan, recimo u okviru ovako velike i značajne izložbe kao što je „Mlečni put”?

– Teško mi je odgovoriti na to pitanje jer izložbu nisam video u celosti. Znam imena, naravno.  Postoji tu jedan veliki vremenski luk. Stariji radovi nastali su pre pedesetak godina, ali ima i sasvim svežih, iz današnjeg perioda.  Za mene je svakako interesantno da izlažem sa nekim umetnicima s kojima do sada nisam izlagao. Oni su sasvim drugačiji od mene – imaju drugačiju poetiku, koriste drugi jezik. Verovatno se mlađi umetnici bave savremenijim temama. Mada, i ja sam tokom prošlih godina stvorio neke radove na temu kovida – nekoliko video-radova, animacija. 

Pre tri nedelje imao sam u Beogradu, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, samostalno veče. Tom prilikom sam prikazao dva video-rada i izveo dva performansa, a jedan od njih odnosio se na rat. Živimo u takvom vremenu u kom je rat ponovo aktuelan i predstavlja pretnju i za nas koji smo neposredno dirnuti sudbinom emigranata, ali i zbog opasnosti da se proširi. Umetnost uvek nađe tu temu. Nažalost, tema rata je večna.

 Na 12 listova štampanih stranica časopisa intervenisali ste flomasterom. Kakve su te Vaše umetničke intervencije i šta one imaju za cilj?

– Reč je o jednoj igri u kojoj pretvaram časopis u umetničko delo. Ispunjavam flomasterom zaobljena slova, kao što su o, ó, ö, ő, i povezujem ih sa linijama – vertikalnim, horizontalnim, kosim – i tu nalazim neke interesantne strukture. Te strukture su imanentne u svim tekstovima koje gledamo svakodnevno, ali ne razmišljamo o tome. Ako ih povežemo po nekoj logici, možemo dobiti interesantnu sliku. Isti postupak imamo i u mom drugom projektu u kom crtam putanje lopte na fudbalskoj utakmici. Gledam utakmicu na televiziji, pratim rukom na papiru putanju lopte i na kraju dobijam vrlo interesantnu mrežu, što je opet vizuelna igra.

 Svi koji su upoznati s vašim umetničkim i političkim delanjem mogu da primete da od suštinskih načela niste odstupili. I dalje ste subverzivni, kritički se odnosite prema stvarnosti i istorijskom nasleđu, ali fizičkog/geografskog prostora na kom ste započeli karijeru više nema. Koliko vam on nedostaje?

– U geopolitičkom smislu taj prostor više ne postoji, ali naravno, postoji komunikacija, postoje te stare veze između ljudi, umetnika. Bivše jugoslovenske kulture su se opet povezale, naročito u severnim delovima, između Srbije, Slovenije i Hrvatske. Od samog čoveka zavisi kakav će stav zauzeti prema tome, da li će se otvoriti malo šire ili će delovati u lokalnoj sredini. Za mene to nikad nije bio problem zato što sam čitavog života putovao po svetu i sreo sam mnogo prijatelja. I dan-danas sam u tom smislu mobilan. Sarađujem ne samo sa ovdašnjim umetnicima nego i sa onima iz inostranstva, sa Zapada. To sužavanje koje se desilo kod nas devedesetih godina prevazišao sam strategijom da ostanem otvoren prema ljudima.

Jovana Svirac