Балинт Сомбати, уметник: Нажалост, тема рата је вечна

Иако су у фокусу савремене праксе (инсталације, видео-радови и перформанси), поставци посебну вредност дају важни неоавангардни уметнички радови настали крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века. Поводом ове изложбе разговарали смо са Балинтом Сомбатијем, уметником који је заједно са Славком Матковићем крајем шездесетих година прошлог века основао у Суботици групу Bosch+Bosch и био један од главних актера нове уметничке праксе, новог сензибилитета и новог схватања улоге и функције уметности. Самосталним изложбама 1971. и 1972. године започела је његова новосадска каријера, када је радио и као графички уредник часописа Уј симпосион.

 Након безмало пола деценије од ваше прве самосталне изложбе на Трибини младих новосадска публика поново ће видети ваш циклус радова Нонтеџтуалитé на изложби „Млечни пут”. То уметничко дело класификујес се као новосадски текстуализам, међутим, делује да оно има врло специфичне, самосвојне карактеристике. По чему се оно издваја од радова Ваших колегиница и колега тога доба?

– Моја група Бош плус Бош била је другачија од осталих новосадских група – Јануар, Фебруар, КÔД и (Ǝ. Не треба ни објашњавати да је Суботица један мали град, провинција у односу на Нови Сад, где је универзитет. Ипак је то културни центар у ком се могу наћи трагови активизма у свим уметностима – од опере, балета до модерне уметности. У Суботици то није случај. Новосађани, чланови група које сам поменуо, углавном су студирали књижевност, лингвистику, и то се види на њиховим радовима. То није ликовна уметност, то је лингвистичка уметност  и концептуализам у виду текстуалних радова. Ми смо били више ликовњаци, али не традиционални. Одбацили смо сликарство, вајарство и графику. Али слика, било да је реч о видеу, филму, цртежу, фотографији, слика нам је била централни појам. Иза нас је остало мало текстуалних радова. Мислим да је највећа разлика између новосадских група и нас у томе.

 Како вам се чини та перцепција Вашег уметничког рада сада? Колико је он жив и авангардан, рецимо у оквиру овако велике и значајне изложбе као што је „Млечни пут”?

– Тешко ми је одговорити на то питање јер изложбу нисам видео у целости. Знам имена, наравно.  Постоји ту један велики временски лук. Старији радови настали су пре педесетак година, али има и сасвим свежих, из данашњег периода.  За мене је свакако интересантно да излажем са неким уметницима с којима до сада нисам излагао. Они су сасвим другачији од мене – имају другачију поетику, користе други језик. Вероватно се млађи уметници баве савременијим темама. Мада, и ја сам током прошлих година створио неке радове на тему ковида – неколико видео-радова, анимација. 

Пре три недеље имао сам у Београду, у Центру за културну деконтаминацију, самостално вече. Том приликом сам приказао два видео-рада и извео два перформанса, а један од њих односио се на рат. Живимо у таквом времену у ком је рат поново актуелан и представља претњу и за нас који смо непосредно дирнути судбином емиграната, али и због опасности да се прошири. Уметност увек нађе ту тему. Нажалост, тема рата је вечна.

 На 12 листова штампаних страница часописа интервенисали сте фломастером. Какве су те Ваше уметничке интервенције и шта оне имају за циљ?

– Реч је о једној игри у којој претварам часопис у уметничко дело. Испуњавам фломастером заобљена слова, као што су о, ó, ö, ő, и повезујем их са линијама – вертикалним, хоризонталним, косим – и ту налазим неке интересантне структуре. Те структуре су иманентне у свим текстовима које гледамо свакодневно, али не размишљамо о томе. Ако их повежемо по некој логици, можемо добити интересантну слику. Исти поступак имамо и у мом другом пројекту у ком цртам путање лопте на фудбалској утакмици. Гледам утакмицу на телевизији, пратим руком на папиру путању лопте и на крају добијам врло интересантну мрежу, што је опет визуелна игра.

 Сви који су упознати с вашим уметничким и политичким делањем могу да примете да од суштинских начела нисте одступили. И даље сте субверзивни, критички се односите према стварности и историјском наслеђу, али физичког/географског простора на ком сте започели каријеру више нема. Колико вам он недостаје?

– У геополитичком смислу тај простор више не постоји, али наравно, постоји комуникација, постоје те старе везе између људи, уметника. Бивше југословенске културе су се опет повезале, нарочито у северним деловима, између Србије, Словеније и Хрватске. Од самог човека зависи какав ће став заузети према томе, да ли ће се отворити мало шире или ће деловати у локалној средини. За мене то никад није био проблем зато што сам читавог живота путовао по свету и срео сам много пријатеља. И дан-данас сам у том смислу мобилан. Сарађујем не само са овдашњим уметницима него и са онима из иностранства, са Запада. То сужавање које се десило код нас деведесетих година превазишао сам стратегијом да останем отворен према људима.

Јована Свирац