BICIKLOM KROZ VOJVODINU, Grgeteg: Devojke otišle, ostali stari momci i monahinje

Među brojnim imenima pada mi u oči - „Ruskinja Lenka”. Odmah mi se učinilo da to „Ruskinja” nije prezime nego nacionalnost. Kasnije sam od jedne meštanke čuo da je Lenka bila Ruskinja koju je jedan žitelj Grgetega uoči Drugo svetskog rata doveo iz Sovjetskog saveza gde je neko vreme boravio. Ustaše su 1942. ubile ovu ženu pored potoka tako što su joj odsekli glavu.

Prema tvrdnjama meštana, u Grgetegu danas živi 28 meštana a polovina njih će sa prvim mrazovima napustiti selo kako bi prezimila u Novom Sadu ili nekom od većih mesta. Dakle, do proleća će ih ostati 14.

Dok čekamo zvanične rezultate ovogodišnjeg Popisa stanovnika, možemo samo da konstatujemo da je prema prošlom Popisu iz 2011. Grgeteg zvanično imao 76 stanovnika. U selu je poslednje dete rođeno 1988.

Uprkos tome što su prema Grgetegu priroda i istorija bili veoma darežljivi - ovde nema prodavnice, škole, ambulante, pošte... U selu ima pet momaka, kojima je vreme za ženidbu, a nijedna devojka, sve su otišle za poslom i boljim životom.

Grgeteg nema ni vodovod, mada je mreža urađena pre nekoliko godina, ali voda nikako da poteče iz slavina. I pored najava lokalne vlasti da će rešiti taj problem, meštani muku muče sa pijaćom i tehničkom vodom.

Posle tih sumornih informacija koje sam dobio od starijeg meštanina što je stajao pored spomenika, svega dvadesetak metara dalje - sasvim drugačija slika: neka deca se veselo igraju, troje automobila parkirano ispred lepo uređenog restorana. „Fruškogorski đeram” je dobio ime po dobro održavanom i veselo oslikanom bunaru sa đermom koji se ugnjezdio između druma i potoka i u kojem, što je prava retkost danas - ima vode! Pored đerma je betonsko korito za napajanje stoke a do njega dečija ljuljaška.

Momak u bašti restorana me prepoznaje sa društvenih mreža: „Jel to i Grgeteg stigao na red?”, pita kroz osmeh Ilija Brdar, vlasnik „Fruškogorskog đerma”. Sedam u baštu „Fruškogorskog đerma” i uz kafu slušam priču domaćina koji živi i radi u Novom Sadu ali je u rodnom selu svoje majke otvorio restoran kako bi on i deca bar vikendom provodili vreme u prirodi i zdravoj sredini.

Najčešći gosti restorana u selu „Bogu iza tregera” su, očekivano - posetioci Manastira Grgeteg. Priča je da u manastiru danas ima čak 37 monahinja, skoro dvostruko više nego meštana sela. Odlazim do manastira, u dvorištu primećujem dvadesetak košnica, vredne monahinje proizvode svoj med…

Manastirska crkva posvećena je Svetom Nikoli. Prema narodnom predanju osnovao ga je despot Zmaj Ognjeni Vuk 1471. i dodelio ime po svom ocu Grguru. Na priprati crkvenoj je naknadno ispisano: „Vuk despot osnovatelj seje sv. obitelji Grgetega ljeta 1471”.

Prvi pouzdani podaci potiču iz turskih zapisa 1546. Prvi pisani crkveni podatak o manastiru datira iz 1611. Krajem 17. veka manastir je napušten, a 1708. obnavlja ga mitropolit Isaija Đaković. Prethodno je austrijski car Leopold Prvi  1691. darovao Grgeteg - tada u ruševinama (sa Neradinom i Bankovcima) kao vlastelinsko dobro vladiki Đakoviću, koji je tada sedeo u „Aradsko-jenopoljskoj stolici”. Kada je Isaija izabran za arhiepiskopa i mitropolita srpskog zamolio je cara, da Grgeteg ne ostane kao nasledan Aradsko-jenopoljskoj dijecezi, već da pripadne srpskoj Mitropoliji. Kada je Grgeteg prešao na mitropoliju mudri Đaković ga opravlja i podiže monaške ćelije. Do 1749. godine manastir Grgeteg je nazivan „Mitropolijski”. Sačuvane su vladarske privilegije date od careva Leopolda Prvog i Josifa. Vizitacija manastira Grgeteg izvršena je 21 jula 1753. od strane Arsenija Radivojevića.

U selu Neradin koje je pripadalo manastiru i davalo prihod, nalazili su se krečni majdan za proizvodnju kreča, zemlja i krčma. Bratstvo manastirsko je svake godine preko novina prodavalo „neradinski kreč„ i izdavalo krčmu na godinu dana. Brigu o tom izdvojenom dobru vodio je 1831. u Neradinu, advokat Jovan Popovski. Arendator tamošnjeg dobra u isto vreme bio je Nikolaj Dimitrijević. Kod manastira Grgeteg nalazila se Kalinova vodica. Poznata je u Austriji i Češkoj grgeteška rakija - manastirska šljivovica, koja se tamo i izvozila zbog kvaliteta.

Mitropolit Pavle Nenadović je 1750. počeo da gradi u Grgetegu novu zgradu koja je završena tek 1763. Nenadović se uvek potpisivao uz druge titule, navodeći i „arhimandrit manastira Grgetega”. Mada je nakon izgradnje i oslikavanja novog hrama, Grgeteg, „najlepši manastir na Fruškoj gori” bio je „u opasnosti” da bude ukinut 1777. Carskom voljom te godine je zaista rešeno da se zbog redukcije pravoslavnih manastira, ukida manastir a svo njegovo „dobro” daje mitropolitu Vićentiju Jovanoviću. Mitropolit je dugo odlagao izvršenje te nepravedne odluke dok mu nije po treći put strogo naloženo da izvrši. Kada su se kaluđeri iselili ostao je manastir godinu dana pust. Tada se pravoslavni narod pobunio i čak „roptao” na mitropolita misleći da je i on za to kriv. Mitropolit je kažu sa suzama u očima preklinjao caricu Mariju Tereziju da ukine rešenje o ukidanju. Na kraju je i uspeo a carica je ostavila da Grgeteg bude manastir, ali samo iz osobite milosti i radi utehe naroda srpskog.

Stara kamena crkva zamenjena je oko 1770. novom baroknom građevinom. Gradnja koju je započeo mitropolit Nenadović trajala je 1767-1771. Tada je napravljen i zvonik. Ova crkva obnovljena je 1901. po projektu slavnog Hermana Bolea. Jedna od dragocenosti manastira bila je stara ikona „Šikloška Bogorodica”, za koju se smatralo da je iz vremena srpskog despota Stefana Štiljanovića, iz 16. veka.

U crkvi su zabeležena dva ikonostasa. Prvi zidani, koji se nalazio u crkvi do obnove 1901. slikao je Jakov Orfelin 1774-1775. Ruvarac je preuzeo upravu nad manastirom 1874. i tokom 31 godine boravka istraživao je srpsku i crkvenu istoriju. Kao kruna njegovog rada, javlja se temeljna opravka i ukrašavanje ikonostasa za šta je utrošio 65.000 forinti. Drugi ikonostas koji se danas nalazi u crkvi, slikao je Uroš Predić 1901. Arhimandrit Ilarion Ruvarac je angažovao Banaćanina za oslikavanje koje je trajalo 1900-1902. Ostala je Predićeva konstatacija da ga je starac Ilarion obmanuo i iskoristio za veliki posao i crkvi i kapeli. Honorar je iznosio samo 8.000 forinti a Ruvarac se pozivao na fakat da je Orfelin dobio u svoje vreme samo 2.000 forinti. Samo što pritom nije uzeo u obzir, da je tih 2.000 forinti mnogo više vredelo od Predićevog honorara koji je pojela inflacija.

Manastirski konaci su sagrađeni u drugoj polovini 18. veka i obnovljeni zajedno sa crkvom 1901. U Drugom svetskom ratu manastir je teško stradao, srušen je zvonik i veliki deo konaka. Danas manastirski kompleks čine crkva, konaci sa sve četiri strane i ekonomske zgrade. U hramu se nalazi ikona Trojeručica te manastir pohode mnogobrojni hodočasnici.

Malo je poznato da se, u kompleksu manastira Grgeteg nalazi prvi monaški skit u Srbiji, u kojem sestrinstvo 24 sata dnevno čita molitve.

„Mali manastir”, u kojem će monahinje vode isposnički život, ima 11 kelija, kao i crkvu, u kojoj se služe liturgije. U ovaj izolovani objekat, nastanjen nekima od monahinja iz manastira Grgeteg, molitve se čitaju bez prestanka.

To je objekat manji od manastira, a veći od isposnice. U njemu sestrinstvo vodi poseban način života – pokajnički. U skit, koji je opasan zidom od četiri metra visine, monahinje 24 sata čitaju molitve – smenjuju se na svaka dva sata. Naravno, one se viđaju s roditeljima, ali samo u manastiru Grgeteg, jer u skit niko ne može da uđe sem monahinja koje žive u njemu.

Najbrojniji ženski manastir u Sremu Grgeteg, sa 37 monahinja i starešinom manastira igumanom Dositejem, spada u drugi po brojnosti u Srbiji, posle Žiče koji ima 40 monahinja. Pre 15 godina u njega je s Hilandara dopremljena kopija ikone Trojeručice, koju veliki broj građana celiva, uz molitve namenjene najdražima. Ovo je i jedini manastir na Fruškoj gori koji već osam godina ima ikonopisačku radionicu. U njoj rade tri monahinje koje su završile likovnu akademiju. Zbog velikog broja narudžbi, na ikone se čeka po godinu dana…

U kompleksu skita nalazi se i monaško groblje, koje se uredno održava. U njemu je, pored monahinja koje su boravile u ovom manastiru, sahranjen i čuveni srpski istoričar Ilarion Ruvarac.

Već je pao jesenji sumrak i ja se vraćam do „Fruškogorskog đerma” ispred kojeg sporo, sa dva štapa prolazi starica u crnini. Pitam Iliju ko je to. „Moja baka Milanka, ima 91 godinu a seća se u detalje celog svog života!”. Razgovor sa baka Milankom koju sam odmah nazvao „Sremskom Anom Frank” čitaćete na ovom mestu za sedam dana.

Na čelu manastira Grgeteg bilo je mnogo crkvenih velikodostojnika, slavnih Srba. Namesnik manastira bio je 1753. Jeftimije Preradović, koji je tu kao udovac zamonašen 1734. Bratstvo tada čini 15 kaluđera. Bio je Sentandrejac, Danil Plevicki arhimandrit Grgetega, koji je umro novembra 1788, u 29. godini života. Petar Jovanović Vidak postavljen je 21. marta 1798. kao arhimandrit u manastiru Grgetegu, gde je ostao do 1801. Kirik Živković je 1778-1786. bio nastojatelj. Vladika i pesnik Luka Mušicki se zamonašio 1802. u Grgetegu pa od Luke nasta Lukijan! Do 1805. arhimandrit u Grgetegu bio je Josif Putnik a Stefan Avakumović, episkop Temišvarski je bio jedno vreme u Grgetegu nastojatelj. U manastirskom bratstvu se nalazio i „Gerasim ot Bečkereki” (1775-1828) filozof i prevodilac, rodom iz Velikog Bečkereka. Namesnik grgetečki 1809. godine je Dimitije Vujić, u bratstvu sa četiri jeromonaha i jednim monahom. Arhimandrit Pavle Hadžić koji je umro 1818. sahranjen je u porti manastira Vojlovica kod Pančeva (danas u krugu rafinerije). Početkom 1819. arhimandrit hopovski Antonije grof Branković premešten je u Grgeteg, da bude nastojatelj. Iz manastira Mesić je prešao 1829. u Grgeteg arhimandrit Sinesije pl. Radivojević. Između 1874-1905. na čelu manastira bio je arhimandrit Ilarion Ruvarac.  Avgustin Bošnjaković je nastavio nz grgeteških arhimandrita. Tokom 1933—1941. nastojatelj je bio Visarion Stakić.

 Robert Čoban