BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Savino Selo nekada bilo najlepše u Evropi

Vodni tok je na ovom mestu potpuno prekriven žabokrečinom što ostavlja idiličnu sliku ali sasvim sigurno stvara komplikacije potencijalnim čamdžijama. Desno od mosta nalazi se napuštena zgrada magacina iz kojeg se žito nekada brodovima slalo u pravcu velikih reka. Odmah posle mosta, sa desne strane Ulice Maršala Tita nalazi se nekadašnje nemačko protestantskog groblje koje je potpuno zaraslo u korov i žbunje.

Nastavljam vožnju niz ulicu koja je zadržala ime ime pokojnog predsednika SFRJ i stižem do prve od dve reprezentativne vile u ovom selu. Nalazi se na broju 76 i deluje potpuno zapušteno. U dvorištu se uočavaju tragovi života i prisustva stanara koji se u momentu moje posete nisu pojavljivali.

Nešto dalje, sa desne strane ulice na broju 63 nalazi se još jedna velika „švapska kuća„ koja je u pripremama za potpuno rušenje. Ušao sam u dvorište kuće sa koje je već skinut krov i pitanje je koliko će još opstati njeni zidovi. U jednoj od prostorija u jednoj kutiji zatičem pravu malu kolekciju audio-kaseta koja je pripadala nekom Domu kulture ili lokalnoj diskoteci. Poneo sam za uspomenu jednu kasetu sa disko-hitovima iz osamdesetih.

Nakon iseljavanja Nemaca posle Drugog svetskog rata, Torža je naseljena kolonistima-Srbima i dobila ime Savino Selo, po narodnom heroju Savi Kovačeviću, da bi se posle 1991. godine selo „ponovo posvetilo„, ovaj put Svetom Savi…

U centru sela nalaze se dva spomenika narodnim herojima. Jedan je posvećen slavnom Savi Kovačeviću po kojem je mesto i dobilo svoje posleratno ime a drugi narodnom heroju Milanu Kuču, manje poznatom široj javnosti. Ovaj učesnik NOB iz sela Babino kod Berana bio je veoma aktivan u partizanskom pokretu u Crnoj Gori a poginuo je zajedno sa svojom suprugom Stanom Crngom i još nekoliko istaknutih partijskih radnika i ilegalaca, kao član OK KPJ za Berane, 15. februara 1943. u borbi s italijanskim fašistima, četnicima i muslimanskom milicijom.

U knjizi Nikole Putića „Od domaje do novih prostora„, navodi se da je prema legendi, na prostoru današnjeg Savinog Sela živela lepotica Tarča, kći starog vidara, koji je nadaleko bio čuven po svojim melemima. Jednog dana, piše Putić, tuda je prošla grupa tatarskih konjanika, a jedan od njih, očaran pesmom lepotice Tarče, zatraži njeno telo, ali biva odbijen. Razjaren, ustreli je i nastavi put. Sledećeg dana, na mestu gde je ležalo njeno telo, pojavio se izvor, čija se voda ubrzo pokazala lekovitom. Vremenom su se oko izvora nizale kuća do kuće i razvilo se selo Torža.

Istorijski izvori pak tvrde da se naselje Torža prvi put pominje za vreme Bačke županije 1416. Mesto se formiralo za potrebe utvrđivanja austrijskog uticaja u ovim krajevima i to kolonizacijom Nemaca.

Nemci, osnivači današnjeg Savinog Sela, prispeli su u Bačku 1783. ali su morali biti razmešteni po „zimovnicima„, odnosno u obližnjim naseljima: Odžaci, Despotovo, Bački Petrovac, Kula i Kucura. Istoričar Torže, Peter Vak, nije ostavio precizne podatke o matičnim područjima i naseljima iz kojih su se doselili Nemci, već je samo naveo Rajnsku oblast u širem smislu. Iseljenici su polazili za Toržu iz Manhajma, i to u nekoliko grupa, držeći se gotovo istog puta kao i osnivači ostalih nemačkih sela u Bačkoj. Od Regenzburga do Apatina Nemci su putovali uglavnom brodovima. Usput su se morali prijavljivati nadležnim administrativnim ustanovama radi verifikovanja putnih isprava i dodele novčanih sredstava za podmirenje putnih troškova. Tako su se u Beču prijavili mađarskoj dvorskoj kancelariji, gde su ubeleženi najvažniji podaci i gde je svakoj porodici dodeljeno po dve forinte na ime putnih troškova. Potom su se u Budimpešti prijavili kraljevskoj komori, gde im je dodeljena još po jedna forinta po porodici. Po naređenju kraljevske komore, Nemci predviđeni za naseljavanje u Bačkoj morali su da nastave put ka Somboru, i da se nakon sakupljanja prijave specijalnoj kancelariji za naseljavanje, uspostavljenoj radi prihvatanja doseljenika i podele zemlje...

U Torži je 26. avgusta 1934. proslavljena 150. godišnjica nemačke kolonizacije. Na nju još uvek podseća veliki spomenik u dvorištu reformatske crkve koji je nekim čudom preživeo do danas.

Svakoj porodici - po jedna krava!

Prema navodima iz knjige „Od domaje do novih prostora„ autora Nikole Putića u Toržu su kolonisti su došli u dve grupe. Prva grupa je stigla krajem novembra, otuda termin 25. novembar kao praznik sela, železničkim transportom. Prva grupa zatekla je u Torži doseljenike sa Kosova, koji su se prvo nazivali autokolonisti, iako je kasnije taj pojam transformisan. Druga grupa krenula je 27. septembra 1946. godine. Iako je kretanje iz zavičaja bilo planirano nešto kasnije, krenulo se dvanaest dana ranije, da bi se stiglo do 10. oktobra, kada su bili zakazani izbori za narodnooslobodilačke odbore. Druga grupa stigla je u Toržu 9. oktobra u 16 časova, uoči samih izbora. Drugu grupu sačinjavala je 61 porodica iz andrijevičkog sreza, i 56 porodica iz beranskog. Prvu grupu vodio je Ilija Dedović, a drugu Jagoš Raičević. Uprava narodnih dobara obezbedila je svakom prispelom domaćinstvu po jednu kravu.

Selo je planski građeno od maja 1784. tako da je u prvom periodu brojalo 223 domaćinstva. Nemci su podigli reformatorsku (u lošem stanju, ali sačuvanu do danas) i prvu evangelističku crkvu u tadašnjoj Ugarskoj (porušena posle Drugog svetskog rata).

Čuveno je da je Torža na Sajmu u Barseloni 1936. bila proglašena za najuređenije selo Evrope. Tragovi tog sjaja i danas su vidljivi na pojedinim fasadama kuća i vila ali je teško oteti se utisku da je reč o „staroj slavi„ i da selo polagano nestaje. Dok čekamo rezultate ovogodišnjeg popisa dovoljno je reći da se broj stanovnika od 1961. kada ih je bilo skoro 5.000 svakih 10 godina u proseku smanjuje za po 500. Tako je prema popisu iz 2011. u Savinom Selu živelo 2.957 stanovnika a meštani tvrde da ih trenutno „na spavanju„ nema više od 2.500…

Na putu ka groblju u Ulici Maršala Tita još jedna velika napuštena „kućerda na lakat„ sa lokalom na ćošku. Ispre nje velika stoletna breza. Tu odmah pored stoji stariji čovek, kaže da se zove Novak, ima 91. godinu, pitam ga da li se seća vremena kolonizacije sela. Kaže da je Srbin, starosedelac čiji se otac ovde doselio pre rata iz tadašnjeg Petrograda, današnjeg Zrenjanina. „Puno kolonizovanih Crnogoraca se posle par meseci vratilo nazad, naročito ovi iz manjih sela, jednostavno nisu mogli da se prilagode novom okruženju, klimi, životu u ovakvim kućama...”

U jednoj od bočnih ulica nailazim na tablu na kojoj piše da se u toj kući rodio slavni srpski slikar Milan Kešelj. Njegova umetnička dela su 1989. uvrštena u Enciklopediju svetske grafike. Studirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Član je Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, Akademije u Francuskoj. Kešelj je dobitnik mnogobrojnih domaćih i pet vrednih međunarodnih priznanja, a radovi mu se čuvaju u muzejskim i privatnim kolekcijama u Evropi i SAD. Umro je 2017. u 69. godini života i sahranjen na mesnom groblju u rodnom Savinom Selu.

Železnička stanica u Savinom Selu nije u funkciji od sredine sedamdesetih kada je prestala sa radom pruga koja je išla od Bačke Palanke preko Gajdobre, Silbaša, Despotova i Savinog Sela do Kule. Čovek koji danas živi u objektu nekadašnje stanice kaže mi kako preduzeću Infrastruktura Železnice plaća neku simboličnu stanarinu ali sam održava zgradu koja je u veoma lošem stanju.U jednoj od bočnih ulica nailazim na tab

lu na kojoj piše da se u toj kući rodio slavni srpski slikar Milan Kešelj. Njegova umetnička dela su 1989. uvrštena u Enciklopediju svetske grafike, a radovi mu se čuvaju u muzejskim i privatnim kolekcijama širom Evrope i SAD. Umro je 2017. u 69. godini života i sahranjen na mesnom groblju u rodnom Savinom SeluNedaleko od stanice u Železničkoj ulici na klupi pred kućom zatičem starijeg čoveka gorštačke fizionomije. Priča mi kako je železnički saobraćaj ovde bio veoma intenzivan, na stotine vagona sa robom je prolazilo, on je radio na utovaru i istovaru. Ima i svoju teoriju zašto je pruga izvađena: „U ono vreme direktori firmi koje su proizvodile kamione imali su interes da se sav saobraćaj prebaci na drumove kako bi povećali prodaju svojih vozila. Oni su podmićivali koga su stigli i uspeli tako da zatvore nekoliko pružnih pravaca!”. Podsetio me je na sličnu priču iz SAD gde je pedesetih i šezdesetih trajao veliki korupcionaški skandal u kojem je „General Motors„ bio optužen da je podmićivao čelnike velikog broja američkih gradova kako bi izvadili tramvajske pruge i uveli autobuski saobraćaj.

Autor pomenute knjige „Od domaje do novih prostora„ pominje zanimljivu epizodu o tome kako je u ataru Savinog Sela pre gotovo pola veka pronađena nafta.

Naime, „gravimetrijskim premerom„ južne Bačke, izvršenim 1973. utvrđene su anomalije koje su kasnijim merenjem u periodu od 1973. do 1988. potvrdile postojanje strukturnog oblika podzemnih rezervi koje je nazvano: „Savino Selo“. Tokom dve godine, od početka 1988. do kraja 1989. izvršeno je istražno bušenje. Izbušeno je pet bušotina prosečne dubine od 1.450 metara. Dobijeni su podaci o postojanju jednog naftnog ležišta sa gasnom kapom. Na kraju istraživanja, na dar školi i deci, na predlog brigade, zbog izuzetne saradnje, RO „Naftagas“ darovala je biblioteku. Tokom istraživačke brigade otkrivaju sledeće odrednice: Stene, u kojima su akumulirani nafta i gas, izrađene su od magmatskih stena, što govori o burnoj geološkoj prošlosti ovog kraja. Ležišta nafte sa gasnom kapom na ovom lokalitetu sadrže oko 120.000 tona nafte i 82.000.000 kubika gasa.

        Robert Čoban