PRODAJA NEISPORUČENIH POŠILJKI Televizor otišao za samo 1.500 dinara

Stigao je na vreme, ali je i zakasnio, jer se gužva napravila već petnaestak minuta ranije.

„Eno tamo“, kažemo mu, a on razočaran odgovara – „Kroz tu rupu“, okreće se i odlazi.

Nije jedini kom je ovo prvi pokušaj kupovine stvari za 100, 200 ili 500 dinara, pa je očekivao da se stvari lepo otvore, izlože, kao u radnji.

Javno preduzeće „Pošta Srbije“ je, naime, u utorak, u Glavnoj pošti u Zrenjaninu, u Pupinovoj ulici, organizovalo javnu prodaju robe iz neisporučivih pošiljki, jer je istekao rok njenog čuvanja. Na spisku su se našla 64 artikla, a u pitanju je polovna roba. Najskuplji među ponuđenim artiklima bio je televizor, čija je prodajna cena iznosila 1.500 dinara. Patike su koštale 1.000 dinara, ventilator 500, trenerka, ranac i električna cigareta po 400 dinara... Zainteresovani su mogli da kupe i čizme po ceni od 300 dinara, kaput ili produžni kabl za 200 dinara... Po ceni od 100 dinara na prodaju su ponuđene dečije čizme, majice, karte, novčanik, sat, yemper, pantalone... I da ne bude zabune, prodajne cene su iskazane sa PDV-om. Pravo učešća imala su sva pravna i fizička lica, a roba se prodavala u viđenom stanju i bez prava na reklamaciju.

Jedna gospođa je videla gužvu, pa ko veli, da se i ona malo umeša. Pita redom – „izvinite, objasnite mi šta se ovde radi, gde se ovde čeka, šta se čeka“, ali niko nema vremena za objašnjavanje. Treba se progurati u prve redove, videti šta se nudi, kakvog je kvaliteta, isplati li se uložiti i 100 dinara. Jer, prodaju se majice, džemperi, pantalone, patike, čizme, ali nema probanja. Kupiš šta vidiš, pa ako ti odgovara – odgovara, a ako ne – više sreće drugi put.

Prvi kupac je pazario toster za 500 dinara, ali službenica pošte nema da mu vrati kusur. I ne samo njemu. Zato je drugi službenik zadužen za šetnju do glavne sale i usitnjavanje para. Toster nema kabl, ali ako valja, kabl je najmanji problem, kaže kupac.

Stariji gospodin domogao se grebenastog prekidača sa trofaznom utičnicom. To je platio 200 dinara. Kaže – i da nije ispravan, ja sam u fahu, pa ću namestiti. „Je l’ se isplatilo“, pitamo ga. „Kako nije, platio sam 200 dinara, a vredi 20 evra“. „E, pa onda ste super prošli“, dodajemo, a on kaže – „Pa, zato sam i došao“.

Glavni zgoditak, televizor za 1.500 dinara, otišao je u ruke jednog mlađeg Zrenjaninca. Na samoj prodaji je mogao samo da ga pogleda kroz otvor kutije, pa nije mogao da dočeka da ga raspakuje.

„Malo je prašnjav, valjda od stajanja, ali izgleda u redu“, procenjuje on. „Je l’ ispravan“, pitamo, a on odgovara: „Valjda jeste“. „Ako jeste“, dodaje, „onda sam super prošao“, a ako nije, neće da se sekira za 1.500 dinara.

Najviše njih ipak je otišlo neobavljenog posla. Nekima je smetala gužva, nekima što nisu mogli lepo da razgledaju ponuđenu robu. Neki nisu ni znali šta se dešava nego su videli gužvu, pa misle kad su tu svi ajd da budem i ja. A neki nisu ni planirali da pazare nego da uživaju malo, jer se nešto događa. Kako bi to rekao Petar na izlazu – sam događaj je poseban doživljaj.

Željko Balaban