PREČANSKA LEKSIKA Šifonjer

Navek uz levi zid iza vrata jer tamo gde je prozor nema mesta za tu drvenu grdosiju, a kod drugog, paralelnog zida je krevet i naslagane dunje. Plašila je malu decu, koja su je, ipak, kasnije zavolela. Jer, u šifonjeru je bilo svega vrlo zanimljivog a, bogme i važnog.

Šifonjer je, po pravilu, dvokrilni. Trokrilni služi samo za opis razbacanka da se dočara koliko je širok. Leva strana je prazna, pardon bez pregrada, a inače je pretrpana stajaćim ’aljinama, onima muškim za svatove i sa’rane i samo pokojim ženskim kaputom. Na desnoj su police, isto pretrpane tzv. „materijalom”. Uzgred, nema glupljeg izraza za tkanine od „materijala” osim možda kod Amerikanaca koji za iste kažu „fabrik”, otkako su počele da ih proizvode fabrike, a ne ljudi za razbojem. Lično sam uveren da se šifonjer zove tako baš po jednom materijalu, šifonu, tkanini za posteljine, nešto kao konofas, pargar i ostala srpska platna. Šifon je jeftiniji pa zato i češći od satena i damasta, koji je iz istog mesta (pretpostavljam) kao i sablja dimiskija, iz Damaska, gde se sad ništa ne pravi već samo ruši.

Elem, šifonjer je bio mesto za te fine konce, uključujući i fulove s drukerajom u doba kad se vezlo i šlingalo za štafir. Nisam iz familije koja je mogla da tera modu niti imala previše iroša, ali sam pri retkom otvaranju šifonjera naučio mnogo imena za platna, štofove i ostale somote, pardon pliš i velvet. Otkako su perlon i orlon osvojili svet, a naročito otkako je i staro i mlado nabacilo perje od teksasa, zvanog i denim, za druge materijale se ni ne čuje. A znam da su neki imali i cele trube kamgarna, onog za tegetska odela, pa mohera i kamilhara, a o cicu, štruksu i cajgu, da ne govorimo. Mogli su se u šifonjeru naći i šantung, organdin, atlas, kadifa, markizet… ako je kuća bila baš bogata. Tamo je držan i kompletan cugeher, sve s postavom od svile, cvišnom i sitom od konjskog repa, čak za dva para odela! I crni klot za gaće svih dužina.

Nisu u šifonjeru bile samo tkane, već i fino štampane stvari. Novci. Ali samo oni veliki. Mali su držani u čikmežetu, u drugoj sobi, čak i u kujni, a šifonjer nema čikmeže. Tamo se novci, u koverti ili listu novina, sakriju među složena platna, a na drugoj polici, s desne strane. Da ih je teško naći. Ne ispod finih stvari kao što je, recimo delin („Kad povežem delinsku maramu / mora pući srce u deranu“, kaže jedna pesma) već ispod običnih, neuglednih materijala, onog platna za jastučnice i perine, recimo. Ako đenge sakriješ među svilu, mogu lopovi da dobiju neku asocijaciju, mada i ih perine mogu podsetiti na slamarice. Zato i nije dobro imati novaca, navek se sekiraš.

Šifonjer je zgodan i da se sakriješ u njega. Uvek se setim one Foknerove priče u kojoj je unuka u gostima nešto pitala babu oko šifonjera, a ova se lupila po čelu i naredila joj da ga brzo otvori, jerbo je ona već bila u invalidskim kolicima. Onda je ispao kostur i nastala poslovica „skelet iz ormara”. Lala ima sličnu. Onu kad je zatekao Sosu bez aljine a vadila se da nema ništa lepo da obuče pa joj pokazivao da u šifonjeru visi „ona plava, pa ona šarena na ćurke, pa rezeda… a brojanje završio uljudnim pozdravom: „O, dobro veče komšija!”

Ima i paorska peć koja se zove „šifonjer” jer je četvrtasta i nema na vrhu ši(j)icu.

Pavle Malešev