PREČANSKA LEKSIKA Izeš teget odelo

Sve su, u stvari, jednako (ne)obučene, a jedinu razliku čine same giljajke, odnosno „ideje”, same noge, jer se jedino po njima i prepoznaju. No, mora se priznati da tu ima vrlo uspelih modela.

Nekada, pak, znalo se šta se nosi i u kojim prilikama. Ostala su nam svedočanstva u poslovicama i pesmama. Zato se zna da je teget odelo uvek u modi, te da su seferini (inače jedan odsto slabiji od napoleondora) bili takođe cenjena „odeća”, naročito ako je udavača nosila u miraz čak 40 tih zvečki, što se zaista i dešavalo. Đuvegije su morale da šiju tegetska odela, o čemu svedoči ona priča o jednom tutumavku što je u sopstvenim svatovima samo ćutao, pa kada su ga naterali da nešto kaže, važno saopštio: Izeš teget, sve se ’vata!, usput čisteći perut s leve kragne.

Vatalo se sve i na teget suknje, makar bile i tergalke, ali su bile obavezne, naročito sa belom bluzom. Veruje se da su bile neodoljive, iako jedna bećaruša peva i daje drugačiji recept: Kad povežem delinsku maramu / mora pući srce u deranu! Kako i ne bi puklo, kada je ta marama bila zdravo skupa, mekana i fina, nacifrana ružama i zelenim listićima, kao što je i red jer reč delin dolazi od latinskog – crtati, slikati. (To nema veze s urbanom legendom da se u Vojvodini i za fruštukom govorilo latinski).

O tome šta se nosi i šta se obavezno nosi, brinule su se sve udavače, a odgovor davale mašamode, modistkinje, kod kojih se mogla naručiti cela venčanica sve s dugačkim šlajerom i raznim sitnim andromoljama. Takođe vrlo važni detalji. Čuvena je advertajzing rečenica tih mašamoda. Dok udavača proba novu ’aljinu pred ogledalom, „madam” bi ubedljivo rekla. Baš vam lepo stoji! Otvara u struku i čini nogu malom! Takvoj tvrdnji niko nije mogao odoleti, haljina je spakirana, makar se sumnjalo na iskrenost mašamode i strepelo od Bábinog bogaranja kad čuje šta to sve košta. Tad bi sirotica samo ćutala, a sad bi rekla: Daj, ćale, o’ladi! Pa to je sve u cilju održivog razvoja mog udavačkog kapaciteta. Što je isto toliko jasno kao i ono o otvaranju u struku.

Nisu samo dame polagale na moderno perje. Svaki đuvegija koji je hteo makar da liči na iroša, da bude lep kao upisan, ili bar zglavno obučen, morao je da nosi iroški šešir, te da povremeno menja model čizama jer su se nekada nosile one s ravnim sarama, a nekada one s borama. Znalo se i kako treba štucovati brkove, kojom pomadom ih mazati i koliko visoko uvrtati. Opet, sve s merom, da ne ličiš na fićfirića već na ozbiljnu priliku. Mada, to se znalo i bez spoljnih obeležja. Po debljini momkovog šlajpika, šarajtova, odnosno po njegovim ajgirima, sersanima, čezama. Najkraće, po broju Bábinih lanaca, kudeljara, cigljana i drugih „modnih dodataka” u vidu „kuće na lakat”, recimo.

Dakle, znalo se ko je prilika i kome, ali, ipak, dešavalo da se neka miražyika zagleda u slepca“. I obratno. Onda se nisu čekale provodayije i jesen. Lepo veli bećarac: “Što će biti jesenas / neka bude večeras!” A možda se i pre filma pročulo šta je najbolje „obući” za spavanje, samo što nije kao kod Merilinke kap „šanela 5”, već - kupovni sapun.

        Pavle Malešev