Tvoja reč: Marija Lukić, prvakinja Srbije u pecanju u disciplini Plovak

U pecanje se zaljubila još kao dete kad je prvi put zabacila udicu na lokalnom jezeru Šljunkara. Trenutno studira veterinarsku medicinu u Beogradu, zbog čega retko ide na pecanje, svega dva-tri puta mesečno, ali je to ne sprečava da bude najuspešnija u sportu kojim se bavi.

- Prvi put sam otišla na pecanje kad mi je bilo šest godina, sasvim slučajno, tata me je odveo. Kad sam onako mala videla veliku ribu, babušku, od tad sam i krenula s ovim, fasciniralo me je. Volim da provodim vreme u prirodi, ne ometaju me telefon, računar, mir je, tišina.

Koliko često ideš na pecanje i da li postoji neka lokacija koja ti najviše prija?

- Ranije sam išla dosta često, a sad zbog obaveza oko fakulteta idem barem dva-tri puta mesečno odem. Najviše volim da idem na jezero Kraljevac, što je nekih deset kilometara od Kovina. Tamo je staza stvarno super, prebogato je ribom, može svašta da se uhvati i to mi je najomiljenije.

Imaš li svoje mesto ili svaki put menjaš?

- Često pecamo na istim pozicijama, ali ako neko dođe pre nas, gde god da stanemo, mi ćemo da uhvatimo ribu.

Koja je tajna uspešnog hvatanja ribe?

- Prvo treba imati kvalitetnu opremu, drugo sam odabir pribora i hrane i mamaca, treba dosta znanja i iskustva da bi se ostvario dobar ulov. Nebitno je da li je u pitanju takmičenje ili slobodno pecanje, ali moraju sve te kockice da se poklope da bi bio dobar ulov.

Kakva je to oprema i hrana koja je neophodna za uspešno pecanje?

- Oprema, tu je u pitanju štek tehnika, to je štap od 11 i po metara, jer je toliko i dozvoljeno za moju kategoriju, a inače dostiže i do 13 metara. Ima poseban pribor: roler, držači, stolica... Sve je modifikovano za tu kategoriju pecanja.

To je sve za disciplinu „Plovak”, je l’ tako?

- Da, da. Tako da, i oprema je, što se tiče toga, skupa, glomazna. A što se tiče hrane, koristimo razne proizvođače, zavisi koja riba je u pitanju, kakva je voda, jer svaka hrana je specifična i treba određena koncentracija, koliko čega ide, sa čime... Jednostavno, treba znati kako napraviti hranu.

Pa, ribe su baš postale razmažene...

- Mogu priznati da jesu.

Nema više da staviš malo hleba na udicu i ona se sama ’vata.

- Nema, nažalost. Toga nema već sigurno desetak godina. Sad u najsitnije detalje mora da se vodi računa i što se tiče samog pribora, jer mora da bude dosta fin i namenjen baš za tu vrstu ribe, takođe i hrana, nekad čak i mamac, da li je krupan, sitan, kombinancija dva-tri mamca... Sve zavisi od vremenskih uslova, vodostaja, temperature vode, ima dosta faktora koji utiču.

Vrlo racionalno pristupaš pecanju i analizi svega. Više sam očekivala da ćeš reći da je za uspešno pecanje potrebno pre svega strpljenje...

- Pa, i jeste, jer u ovom sportu ne treba žuriti. Mora riba da se uhvati u pravom momentu, jer ako se povuče prerano ili prekasno, male su šanse za ulov. Ali, svakako da treba biti strpljiv.

Koliko je pecanje zastupljeno među ženama? Imam utisak da se one više usputno bave time...

- Zapravo, ova kategorija je dosta bila aktuelna ranijih godina, bilo je više takmičarki, međutim, ja kad sam došla, bilo nas je svega petnaestak, a iz godine u godinu i nije toliko interesovanje. Ali, ima takmičarki koje su starije od mene, iskusnije i stvarno su dobre.

Šta misliš da je uticalo na to da se broj žena smanji u ovom sportu?

- Na neki način, za bavljenje ovim sportom potrebna je i moralna i finansijska podrška. Takođe, oprema nije ni baš laka za prenos, pa je i tu potrebna pomoć, potrebno je izdvojiti i vreme za takmičenje, treba i trenirati, što je takođe okolnost koja sprečava žene da se bave pecanjem, bar što se tiče ove kategorije...

Kako vas posmatraju muškarci?

- Iz ličnog iskustva, budući da ja pecam i obična takmičenja i kupove, čude se svi. Jednostavno, fascinirani su da se mlada ženska osoba bavi ovim sportom, a pride ima rezultate.

Jesi li osetila neke predrasude i manjak podrške?

- Ne, nikad.

Koliko ima žena u vašem klubu?

- Za sada sam samo ja tu, a imamo oko 120 članova, kako mladih, tako i starijih. Pokušavamo mlade da zainteresujemo za ovaj sport, ali nije baš toliko zainteresovanost kao ranijih godina, gde smo na jednom takmičenju imali i više od stotinu dece. Sad je taj broj baš smanjen. Zbog čega je to tako, nisam baš sigurna.

Južni Banat je poznat po lepoj prirodi i vodi, gde je najkvalitetniji i najbolji ulov, a s druge strane, koja voda je najlepša za opuštanje i uživanje?

- Generalno, nema gde nisam bila, ali što se tiče i same prirode i ulova u ovom našem području najlepše mi je jezero Kraljevac koje sam navela. Kad god da se ode, uvek ima ribe, i krupne i sitne, raznih vrsta, domaćini su super, staza je sređena. Tako da, ta voda mi je najbolja.

Ti si treći put osvojila titulu prvaka Srbije u disciplini „Plovak”. Koliko ti znače ta priznanja i da li postoje još neka koja bi navela?

- Kao i u svakom sportu, sportistima znači bilo kakvo mesto, naročito prvo, i svakako da ću se truditi i u narednom periodu da održim ovaj status. Što se tiče drugih odličja, 2015. sam prvi put stupila u ovaj sport, što se tiče ozbiljnijeg pecanja, i tad sam osvojila treće mesto u kategoriji kadeta, 2017. sam ostvarila treće mesto u kategoriji dama, 2018. sam bila druga u državi i od 2020. pa do danas sam triput bila prvak države.

Koji su ti, onda, planovi za dalje? Hoćeš li učestvovati na nekom međunarodnom takmičenju?

- Mogu da kažem da se sledeće godine sprema svetsko prvenstvo koje će se održavati kod nas u Apatinu i nadamo se nekom od svetskog odličja, kako u pojedinačnoj, tak i u ekipnoj konkurenciji.

Da li je ta ljubav prema pecanju izrodila i ljubav i želju prema veterini?

- Da, mogu reći. Jer, oduvek sam volela životinje i ovaj sport je vezan za tu oblast. Eto, to me je privuklo.

Koji su ti onda planovi, čime bi se bavila kao veterinar?

- Generalno, za sada je daleko da o tome pričam, ali bila bih veterinar opšte prakse, a možda ću se kasnije u toku studija opredeliti za neku specijalizaciju, za neku dređenu oblast, ali to ćemo još videti.

Na koji način možemo motivisati mlade da se oprobaju u pecanju i da taj sport ne doživljavaju kao nešto dosadno, u čemu moraš da sediš i čekaš da se nešto desi?

- Ako dete nešto ne interesuje, ne treba ga terati, ali ako postoji neka šansa da ga zanima bilo šta u vezi sa pecanjem, treba ga podstaći i davati mu podršku. Mnogo je bolje provesti vreme u prirodi nego po ceo dan za telefonom i računarom, zdravije je, a i svežiji je vazduh.

Lea Radlovački

Projekat „Kovin objektivno” realizuje „DVP Digital” a sufinansira Opština Kovin. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.