Odjeci završne večeri festivala kamerne muzike „Tisin cvet”: Raskošno i dirljivo
Posle osam godina, ponovo u Novom Kneževcu, na završnoj večeri 18 festivala kamerne muzike „Tisin cvet“, nastupili su stari (a još uvek, tek 26 godišnjaci) saradnici i kolege iz studentskih dana, violončelistkinja Irena Josifoska i pijanista Ivan Bašić.
Pa iako već niz godina usavršavanje i karijeru ostvaruju u inostranstvu, Josifoska u Nemačkoj, Bašić u Švajcarskoj, kad god im obaveze dozvole, oni koriste mogućnost da zajedno nastupe kao duo. Ako su već, kada smo ih prvi put čuli na resitalu u istom prostoru izložbene sale novokneževačke Narodne biblioteke „Branislav Nušić“ (organizatora festivala) blistavo prikazali svoj veliki pojedinačni i združeni izvođački potencijal, sada su još više oduševili publiku potpuno razvijenim, u svakom aspektu ostvarenim i uzbudljivim interpretacijama. Zadivljujuće je što su, iako se retko sreću, delovali kao veoma uigran, složan i pođednako temperamentan duo, svaki i pojedinačno isijavajući odličnu tehniku i muzikalnost, upravo jer imaju isto shvatanje muzike i tumačenja dela; Irena i prekrasan čelistički ton, a Ivan u trenu sposoban da joj uzvrati odgovarajućim klavirskim valerom, intenzitetom i ekspresijom, uprkos tek kratkog isprobavanja nepoznatog instrumenta, neposredno pred koncert. Premda se na momente auditorijum činio čak premali za obilje raskošne sonornosti, potpuna sigurnost i upečatljivost predavanja uverili su nas da baš tako i treba da zvuče odabrane kompozicije.
Program od tri ciklična ostvarenja započet je Sonatom u Ce-duru, opus 102, broj 1 Ludviga van Betovena, četvrtom od njegovih pet čelističkih sonata, u kojoj je kao i u ostalim kompozitorovim istovrsnim delima naglašena plemenita boja violončela, njegov pun i tamno sonoran ton, lepota srednjeg registra bliskog ljudskom glasu. Analogna po vremenu nastanka s poslednjim Betovenovim klavirskim sonatama, pa stoga i veoma složenog sadržaja, ova kompozicija slaže po dva stava zajedno, nižući ih u parovima, kod kojih u strogom razvijanju muzičkih misli težište leži u delovima Allegro. Tako se na izražajno zgusnut prvi stav Andante (s prekrasno ispevanom kantilenom u gudačkom instrumentu i prefinjenim arpeđiranjem klavira) nadovezala burna energija gotovo oštrog, prvog Allegra vivace, pršteće eksplozivnih akcenata u oba instrumenta. Po istom principu izvedena su i druga dva stava: Adagio toplo obojene i produbljene melodije u violončelu, s dugim trilerima ukrašenom deonicom klavira, i još jedan ritmički pregnantan, rascvetano-razigrani, pa i s efektima iznenađenja i imitacionim kretanjima obogaćen Allegro vivace.
Drugi put posle premijernog izvođenja od pre osam godina ponovo smo na istom mestu čuli Jevrejsku svitu Aleksandra Vujića, osnivača festivala „Tisin cvet“, zahvaljujući čijoj ideji i viziji je pre 18 godina zaživela ova mala, ali vredna manifestacija. Irena Josifoska i Ivan Bašić koje je kompozitor podržavao od najranijih početaka njihovih karijera, izveli su ovo delo kao uspomenu na našeg poštovanog svestranog umetnika povodom petogodišnjice smrti. I upravo kao iz snatrenja izrastao prvi stav bujajuće tematike suvereno izlagane u obe instrumentalne linije, gradirano dramatizovan i „tenziran“ sve do iznenadnog završetka, zatim proosećan i transparentan u oba „glasa“ centralni deo, s motivima Vujićeve odavno poznate horske uspavanke Anenu, na kraju poput dečje pesmice oblikovan, u brzom tempu i odlučnom imitacionom sustizanju, u suštini pravom zaigravanju, nepogrešivo i efektno izveden finalni stav, činili su čudesni omaž autoru.
Raskošnim muziciranjem predstavljeno je i treće delo, sadržajno raznolika i zvučno bogata Sonata za violončelo i klavir u de molu, opus 40 (iz 1932) Dmitrija Šostakoviča, jednog od velikana sovjetske muzike, koja vispreno „alimiluje elemente romanse, sarkastičnih akcenata, folklora i ritmova tarantele, fokstrota i barokne tokate“. Izvanredni (nadamo se još uvek naši umetnici), doneli su je toliko intenzivno koliko su snažni i njihova moć imaginacije i kreativnost tumačenja. U prvom redu, ističući jarku ekspresivnost njenih osećajnih, široko razuđenih melodijskih linija (u prvom i trećem stavu), osvetlili su lirsku i meditativnu stranu kompozitorove prirode, pravu i punu kvintesenciju bola iskazavši u Largu. Pođednako upečatljivi bili su i u podcrtavanju energične upornosti i vrcavosti brzih stavova, skercoznog drugog i ironičnog četvrtog, tim kontrastnijeg u odnosu na smireni, gotovo nestvarnim dinamičkim nijansama „osvetljen“ završetak prethodnog, zapravo potpuno „umirućeg“, već apostrofiranog Larga. Još jedan dirljiv trenutak ove završne festivalske večeri bio je uručenje novčane nagrade Ireni Josifoskoj i Ivanu Bašiću za najbolje izvođenje dela Aleksandra Vujića, koje od ove godine dodeljuje Beogradski gudački orkestar „Simfonijeta“.
Marija Adamov