Одјеци завршне вечери фестивала камерне музике „Тисин цвет”: Раскошно и дирљиво

Па иако већ низ година усавршавање и каријеру остварују у иностранству, Јосифоска у Немачкој, Башић у Швајцарској, кад год им обавезе дозволе, они користе могућност да заједно наступе као дуо. Ако су већ, када смо их први пут чули на реситалу у истом простору изложбене сале новокнежевачке Народне библиотеке „Бранислав Нушић“ (организатора фестивала) блиставо приказали свој велики појединачни и здружени извођачки потенцијал, сада су још више одушевили публику потпуно развијеним, у сваком аспекту оствареним и узбудљивим интерпретацијама. Задивљујуће је што су, иако се ретко срећу, деловали као веома уигран, сложан и пођеднако темпераментан дуо, сваки и појединачно исијавајући одличну технику и музикалност, управо јер имају исто схватање музике и тумачења дела; Ирена и прекрасан челистички тон, а Иван у трену способан да јој узврати одговарајућим клавирским валером, интензитетом и експресијом, упркос тек кратког испробавања непознатог инструмента, непосредно пред концерт. Премда се на моменте аудиторијум чинио чак премали за обиље раскошне сонорности, потпуна сигурност и упечатљивост предавања уверили су нас да баш тако и треба да звуче одабране композиције.

Програм од три циклична остварења започет је Сонатом у Це-дуру, опус 102, број 1 Лудвига ван Бетовена, четвртом од његових пет челистичких соната, у којој је као и у осталим композиторовим истоврсним делима наглашена племенита боја виолончела, његов пун и тамно соноран тон, лепота средњег регистра блиског људском гласу. Аналогна по времену настанка с последњим Бетовеновим клавирским сонатама, па стога и веома сложеног садржаја, ова композиција слаже по два става заједно, нижући их у паровима, код којих у строгом развијању музичких мисли тежиште лежи у деловима Allеgro. Тако се на изражајно згуснут први став Анданте (с прекрасно испеваном кантиленом у гудачком инструменту и префињеним арпеђирањем клавира) надовезала бурна енергија готово оштрог, првог Allеgra виваце, прштеће експлозивних акцената у оба инструмента. По истом принципу изведена су и друга два става: Адагио топло обојене и продубљене мелодије у виолончелу, с дугим трилерима украшеном деоницом клавира, и још један ритмички прегнантан, расцветано-разиграни, па и с ефектима изненађења и имитационим кретањима обогаћен Allеgro виваце.

Други пут после премијерног извођења од пре осам година поново смо на истом месту чули Јеврејску свиту Александра Вујића, оснивача фестивала „Тисин цвет“, захваљујући чијој идеји и визији је пре 18 година заживела ова мала, али вредна манифестација. Ирена Јосифоска и Иван Башић које је композитор подржавао од најранијих почетака њихових каријера, извели су ово дело као успомену на нашег поштованог свестраног уметника поводом петогодишњице смрти. И управо као из снатрења израстао први став бујајуће тематике суверено излагане у обе инструменталне линије, градирано драматизован и „тензиран“ све до изненадног завршетка, затим проосећан и транспарентан у оба „гласа“ централни део, с мотивима Вујићеве одавно познате хорске успаванке Анену, на крају попут дечје песмице обликован, у брзом темпу и одлучном имитационом сустизању, у суштини правом заигравању, непогрешиво и ефектно изведен финални став, чинили су чудесни омаж аутору.

Раскошним музицирањем представљено је и треће дело, садржајно разнолика и звучно богата Соната за виолончело и клавир у де молу, опус 40 (из 1932) Дмитрија Шостаковича, једног од великана совјетске музике, која виспрено „алимилује елементе романсе, саркастичних акцената, фолклора и ритмова тарантеле, фокстрота и барокне токате“. Изванредни (надамо се још увек наши уметници), донели су је толико интензивно колико су снажни и њихова моћ имагинације и креативност тумачења. У првом реду, истичући јарку експресивност њених осећајних, широко разуђених мелодијских линија (у првом и трећем ставу), осветлили су лирску и медитативну страну композиторове природе, праву и пуну квинтесенцију бола исказавши у Ларгу. Пођеднако упечатљиви били су и у подцртавању енергичне упорности и врцавости брзих ставова, скерцозног другог и ироничног четвртог, тим контрастнијег у односу на смирени, готово нестварним динамичким нијансама „осветљен“ завршетак prеthodnog, заправо потпуно „умирућег“, већ апострофираног Ларга. Још један дирљив тренутак ове завршне фестивалске вечери био је уручење новчане награде Ирени Јосифоској и Ивану Башићу за најбоље извођење дела Александра Вујића, које од ове године додељује Београдски гудачки оркестар „Симфонијета“.

        Марија Адамов