MOJ NOVI SAD: Arena

Zato, da se odmah podsetimo ovog neobičnog zakonskog akta: „Ugarsko namesničko veće naređuje Novosadskom magistratu da alhemičarima zabrani svako topljenje metala u gradu. Predviđene su i veoma stroge kazne za one koji se i ubuduće budu bavili alhemijom“. 

I da nije bilo ovakvog stava carskih vlasti u Novom Sadu prema alhemijskim eksperimentima, ko zna da li bi, te 1837. godine, ovde bila osnovana prva privatna škola za gimnastiku i mačevalačke veštine. 

Osnivač i glavni profesor ove škole za obučavanje novosadskih gimnazijalaca bio je, paradoksalno, prvi srpski alhemičar (genijalni umetnik i neprevaziđeni avanturista), Đorđe Marković zvani Koder.  Kao što nam njegov germanizovani nadimak govori (izveden od reči ”mačak”), on je bio veliki ljubitelj neograničene slobode, uvek spreman za ”put pod noge” i smelo upoznavanje novih delova sveta. 

Inače, Koder je u prostoru srpskog jezika tokom dugih decenija svakodnevno #vršio svoje neobične eksperimente, smišljajući čitav jedan novi, a istovremeno tradicionalni, čudesni rečnik. Sam je stvorio skoro pa beskrajni horizont jezičkih i leksičkih mogućnosti. iskazanih u ”Romoranki”, ”Devesilju”, ”Mitologijama”, ”Iskonima” i ”Snu grlice”.  

Vile, ptice, razna mitološka bića, neobične biljke, narodne bajalice i manje ili više poznate istorijske ličnosti iz svetske istorije bili su organski sastojci Koderovog alhemijskog, književno-filosofskog  ”kamena mudrosti”.  

Pa su se tako u rečniku srpske kreativne imaginacije preko Đorđa Kodera pojavile tajanstvene reči i maštovite kovanice poput plauzine i zizuljaka, lužnika i igroslavca, devesilja i razjasnica, plongalca i kanadice, verenca i odolenka, mice i smice...  

On je bio najznačajniji prethodnik i nesuđeni promoter one današnje ”izmišljene tradicije”, koju najbolje reprezentuju ličnosti poput Vilijama Batlera Jejtsa, Džona Ronalda Ruela Tolkina i Klajva Stejplsa Luisa.  

Ali je Koder sve to započeo, rekao bih, prerano i bez prave podrške ma sa koje strane, ostajući, nažalost, više egzotični čudak i inayija, nego prihvaćeni prosvetitelj i dobro upotrebljeni učitelj. Neshvaćen do samog kraja, čak i od strane svojih retkih prijatelja (zahvaljujući kojima je ipak mirno proveo svoje poslednje dane u Novom Sadu, gde je i sahranjen). 

U svakom slučaju, jedini alhemičar koga smo imali, i to od one najplemenitije vrste (u književnosti i među tradicionalnim stubovima znanja), bio je upravo ovaj jedinstveni učenjak i polihistor, erudita i sveznalica kakvog su retko imali i mnogo veći i brojniji narodi od našeg.  

On je pisao, govorio i delovao vek i po pre sebi sličnih ”duhovnika građanske kulture” u Engleskoj, Americi, Rumuniji, Francuskoj, Norveškoj, Španiji... našeg vremena.  

Osobena ličnost, inicirana u svakovrsna znanja, veliki putnik (svud po Evropi, Africi i Aziji), poliglota (znalac čak 11 jezika), fanatični pešak (išao na daleke puteve peške, jednom čak do Carigrada), učitelj mačevanja i gimnastike dvojici sinova Kneza Miloša Obrenovića (Milanu i Mihailu), obaveštajac na tajnim diplomatskim misijama... Koder je ostvarenje svojih želja i sve svoje alhemičarske ideale preneo u sportsko vežbalište, trenirajući tamo duh i telo svojih mladih novosadskih učenika. 

I zato nikada ne treba zaboraviti neobični istorijski prilog koji je svom gradu i njegovim žiteljima tako nesebično podario njihov sigurno najneobičniji sugrađanin, asketski smeran i dečački razigran učitelj mačevanja, Đorđe Marković Koder:  utemeljitelj modernog novosadskog sporta.  

Dragoslav Bokan