Snežana Radović: Pad empatije i rast narcizma

Stoga je Snežana Radović odličan sagovornik na temu pada empatije i rasta narcizma koji beleže brojna psihološka istraživanja u savremenom dobu.

- Jako je važno ako govorimo o empatiji da govorimo o saosećajnosti, uživljavanju u ono što nam neko u određenom trenutku govori. Dakle, ja saosećam, ne rasplakujem se i nema potrebe da se rasplačem zbog onoga što mi neko govori. Dakle, pokazujem duboko poštovanje prema sadržaju i emociji koju neko preko puta mene iznosi - objašnjava Snežana Radović na početku razgovara.

Kako se zapravo razvija empatija kod čoveka, da li je dobijamo rađanjem ili stičemo kroz interakciju s okruženjem i zašto je toliko bitna uloga majke za razvoj empatije? Dakle, šta je potrebno jednom detetu da bi na zdrav način razvilo empatiju?

- Najranija istraživanja su pokazala da je jako važno još za bebu u stomaku kako se majka oseća jer to prenosi na dete. Kada se beba rodi, govorimo o novorođenčetu, jako je važna podražajna, taktilna komunikacija. Ona teorija pusti dete da plače, ne daje baš najbolje rezultate jer ono tada doživljava da je samo, a majčin dodir i otkucaji srca ga umiruju. Dalje, emaptija se razvija kroz interakciju s drugim ljudima, najpre s porodicom, braćom i sestrama. Mi kao ljudska bića imamo mehanizam kopinga ili modifikovanja. Dosta toga čujemo ali još više usvajamo metodom gledanja. Ukoliko ja gledam majku koja se sakriva po ćoškovima i ne pokazuje mi osećajnost, ne pokazuje mi spektar emocija, to je problem. Majka je odgovorna za maternji jezik, a to nije ni srpski ni engleski nego jezik emocije i discipline. Majka je ta koja prenosi jezik empatije. Kada dete padne i rasplače se, ona mu ne govori „Kako si smotan?” nego „Razumem te” i ne zaustavlja mu suze nego mu daje dozvolu da plače. E, to je taj početni deo empatije. To je adekvatna reakcija na to što se desilo i onda to deca tako i učitavaju.

Potom, empatija se razvija kroz socijalne grupe, kroz školovanje gde važnu kariku imaju učitelji i nastavnici. Često se na terapiji govori o tome koliko je bila topla, odnosno empatična majka ili učiteljica, odnosno učitelj. U toj fazi do neke 10. godine najveći deo tog našeg emotivnog sadržaja se učita. Vrlo često se u našoj kulturi pominje i baka koja postaje psihološki roditelj. Ona pokazuje empatiju kroz nutkanje, hranu, kroz brigu: „Jesi ti meni gladan...žedan....da li ti je hladno?” Vrlo često se mirisi detinjstva vezuju za krofne ili vanilice koje je pravila baka. Ne pamte deca miris i ukus mobilnog telefona ili neke TV emisije. Ostaju i ti taktilni utisci - kako je baka ili mama umela da ih zagrli ili poljubi ili drži u krilu. Bila sam jako uznemirena kada mi je razredna mog deteta rekla da postoji zabrana kontakta u školstvu što mislim da je jako oštećujuće. Ako je detetu rođendan, ono očekuje empatiju od drugara, recimo zagrljaj. Kada je čoveku teško, najintimniji čin pružanja podrške i empatije je upravo zagrljaj koji nam je bio zabranjen i oduzet tokom korone a mi nismo navikli na to poput nekih drugih društava i nama je to jako oštećujuće. Nije se desio samo ovaj obavezni lokdaun nego je došlo do lokdauna pojedinca i suštinskog zatvaranja ljudi i osećaja duboke usamljenosti.  

Ako je ta empatija prirodno razvijena na način na koji ste opisali, da li je moguće da se tako lako uništi društvenim okolnostima koje smo prošli tokom korone ili je ona smanjena kod nove generacije zbog toga što drugačije odrastaju, što ta majka nije više kod kuće u 14 časova nego je često odsutna ceo dan a ni bake nisu više deo domaćinstava?

- Svako od nas izgleda kao znak mercedesa, znači trećina je genetika, trećina je ono što nam je servirano, prezentovano u našoj porodici i poslednja trećina je ono što zaključujemo u interakciji s vršnjacima kroz medije i druge socijalne grupe. Najviše se ta srednja trećina koriguje terapijom. Ukoliko sam imala hladnu majku, neemotivnu, neempatičnu onda ja to nisam imala gde da učitam, a ako mi neko nešto nije dao onda ja to ne mogu da dam drugome.

Kako se to koriguje?

- Osvešćivanjem toga da ljudi nisu opaki, zli i pokvareni. Kada se rodimo mi nemamo nijedan strah, našim rastom i razvojom, reakcijom naših roditelja mi počnemo da razvijamo strahove rečenicama poput: „Ne na taj tobogan”. Oštećujuće je i kad roditelji skrivaju emociju. Vrlo često kad pitam na terapiji da li su videli majku da plače, kažu da nisu i da ih je kažnjavala ako vidi da oni plaču. I onda se učita taj neuralni krug da je to neko neprihvatljivo ponašanje. Pa ako se na to doda da su ljudi zli i pokvareni i da će te iskoristiti, to dodatno indukuje detetu strah od bliskosti. Svi mi želimo da ostvarimo bliskost, recimo, u partnerskim odnosima. Ljudi to žele ali se boje da uđu u to i onda formiraju duboku frustraciju, nezadovoljstvo. Roditelji treba da ohrabruju, da naša krila razvijaju, da kažu da je OK zaplakati, da je OK biti ostavljen...

Ti roditelji su nekada bili veoma prisutni ali nisu verbalizovali svoju ljubav u tom smislu da izgovore sve te stvari koje ste naveli ili da kažu „volim te” i opet je bilo empatije.

- Jako je važna ta naša bazična sigurnost. Ja znam da šta god da se desi u spoljnom svetu, ja se vraćam u moje gnezdo, a to su mama i tata koji će čak i ćutanjem pokazati da sam ja tu bezbedan, da imam hranu, da mi je toplo, suvo, da imam osnovni sadržaj tih egzistencijalnih nagona popunjen. Sledeći su nagoni za bliskost koje dobijamo kroz interakciju a možemo taj osećaj pružiti i kroz to prisustvo. Tačno, nije se mnogo govorilo „Volim te” ali sada imamo generaciju koja nakon rada na sebi počne to da govori deci, ali s druge strane kada im se dete obrati oni kažu „Ne mogu sada, na sastanku sam, je l vidiš da sam zauzet, kraj meseca je, imam izveštaj, sad me gnjaviš...” Ako ga ja deset puta odgurnem kada sam mu potrebna, šta će to dete naučiti, kako će se osećati? Dete se sve više povlači u sebe i odvaja od nas. A onda mi za vikend uplatimo skupo putovanje i svi su sve vreme zagledani u svoje telefone. Uvek govorim roditeljima: „Slušajte svoje dete”.

Definicija empatije obuhvata i razumevanje druge osobe i njenog života, kako je onda moguće da sa rastom političke korektnosti opada empatija. Ili je možda politička korektnost pokušaj da se veštački nadoknadi empatija i može li se to na taj način nadoknaditi?

- Mi smo se suštinski udaljili od samih sebe i onoga što je puna i zdrava ljubav. Politička korektnost ima puno prednosti ali nekako na veštački forsirani način, naglo, želimo nešto što je krenulo već ozbiljno da klizi. Nije samo govor, verbalizacija, pisani tekst način da pokažemo poštovanje. Mi smo onaj deo pokazivanja poštovanja kroz ponašanje, kroz bonton, jednostavno izgubili. Otuđili smo se i odaljili od svoje suštine ali i jedni od drugih. Ne postoji onaj deo „aktivno te slušam, čujem te, važno mi je šta govoriš jer si mi ti važan i volim te kao kolegu, prijatelja, člana porodice...” To sad želimo da nadomestimo kao na plejbek ali je to sve nedovoljno humano i nedovoljno empatično. Zaboravili smo najskuplje pitanje: „Kako si?” ali da se ne pita ritualno i kolokvijalno nego da se sačeka na odgovor i da se taj odgovor sasluša.

Ako je politička korektnost u stvari pokušaj da se na društvenom nivou nadomesti taj nedostatak empatije iz kojeg proizilaze brojni verbalni konflikti, kao da je na ličnom nivou to bilo uzimanje kućnih ljubimaca koje je bilo u neverovatnom porastu, posebno tokom i nakon korone. Da li su ti kućni ljubimci neka kompenzacija za empatiju?

- Meni kao ljudskom biću nedostaje ljubav, nedostaje bilo kakva komunikacija. Uz dužno poštovanje ljudi koji imaju kućne ljubimce, oni ne mogu da nadoknade, pokriju, zauzmu komunikaciju između dva ljudska bića. Ljubimci imaju iskrene reakcije, mazni su, topli i taktilno podražuju vlasnika i to naravno izaziva prijatnost kod vlasnika. Ali kućni ljubimac ne razgovara, ne konfrontira se, ne svađa se a ja kao vlasnik imam maksimalnu kontrolu nad njim. Ono što je meni porazno, kao majci troje dece od pete do petnaeste godine, primetim da u parku puno ljudi šeta sa kućnim ljubimcima što kao lekar pohvaljujem jer je jako zdravo ali mnogo manje vidim roditelja koji šetaju sa svojom decom.

Kućni ljubimac daje tu bezuslovnu ljubav, jesmo mi onda razmaženi ili egocentrični ako to očekujemo od drugih ljudi?

- Jedina bezuslovna ljubav koja postoji kod ljudi je ona između majke i deteta. Kod kućnih ljubimaca, osim što imate bezuslovnu ljubav, imate i kontrolu jer upravljate s tim stvorenjem. Kada rodite dete, to je jedna bespovratna funkcija u vašem životu i ne možete da se predomislite i kažete posle tri dana: „Ja ovo više ne želim”. Znači spremni smo da imamo dete kada smo spremni da se odreknemo nekih svojih želja, potreba, zahteva...na odgovarajući vremenski period. Jeste lepo, ali je i jako zahtevno. Kod kućnih ljubimaca možete da postupate kako ste vi odlučili, kada ga hranite, kad ide u šetnju, kada na povodac jer se on ne raspravlja sa vama i onda vi imate kontrolu i dominaciju. Frustracija je neprijatna, ali je kao i bolest i smrt sastavni deo našeg života. Međutim, ljudska bića svašta nešto danas definišu frustracijom, recimo čak i razgovor s prijateljem koji se žali na neku tegobu. Lakše je da čovek bude sam sa sobom ali tako se neće ni oplemeniti ni oduhoviti. 

Jesmo u tom begu od frustracije postali narcisoidni i zakinuti za empatiju i kakva je njihova korelacija?

- Jedna od prvih karakteristika narcisoidnog ponašanja jeste nedostatak empatije. Druga karakteristika je da su ti ljudi jako inteligentni, šarmantni, omiljeni u društvu, veliki govornici, ljubazni. Ali sve što čine jeste da bi zadovoljili svoje potrebe. Skloni su da spinuju odbosno troluju razgovor i da u sekundi prebace da nešto nisu mislili ili rekli uz ozbiljnu indukciju krivice i emotivnog etiketiranja: „Ti to meni stalno radiš, ti si takav i takav”. Naravno da su sebi uvek na prvom mestu i da nas sluđuju jer dovoljno puta izgovorena laž postaje istina. Oni to vrlo perfidno i inteligentno rade. Nijedan narcis se neće izlečiti niti razboleti ali svoju okolinu ozbiljno razboljeva. I nikad na terapiju ne dolazi narcis nego oni koji su pretrpeli posledice njegovog ponašanja. On je svet skrojio prema sebi i nema razlog da se menja, a ljudi koji vole da ugode, koji su empatični, lepe se na strukturu narcisa. Opet za razvoj ovakve ličnosti presudna su ona tri dela mercedesa o kojima smo pričali, dakle genetika, ali i struktura u kojoj se razvija. Ako majka stalno govori: „Ti si najpametniji, ti si najbolji”, on će to i učitati...

U evropskim društvima, posebno zapadnim, jako se forsira da se ta psihopatska struktura zapošljava za menadžere jer njih ne zanima što vam je neko umro, vi ste tu da radite po svaku cenu. Čak se i ciljano hedhanting radi u tom pravcu. Što je čovek empatičniji to se doživljava kao minus na intervjuu.

Mislim da našem društvu, od svih ovih patologija koje imamo, ozbiljno nedostaju doza i mera, i u hrani i piću i u informacijama, lekovima, empatiji, političkoj korektnosti.... Treba nam srednja mera, jedna medijana. Kada bi to funkcionisalo, ovo društvo bi bilo mnogo kvalitetnije. Proizvod ovog društva je upravo opadanje empatije, rast narcisoidnosti i otuđenje.

Kako bismo to mogli da prevaziđemo, šta je savet roditeljima pre svega, kako odgajati dete?

- Jako je važno da saslušamo našu decu, to nije uvek lako, ali moramo odvojiti to vreme da ih saslušamo, uvažimo. I možda ne treba uvek da im nudimo rešenja iz naše dioptrije, odnosno referentnog okvira jer onda to dete sluđeno odlazi u učionicu, u park, među vršnjake gde to ne može da primeni pa se zbunjuje i izgubi, a samo nije osposobljeno da to reši. Dete mora petsto puta da padne da bi naučilo da hoda. Mora petsto puta da se sukobi sa drugarom da bi naučilo da se založi za svoj stav, za sebe. Ako mama ili tata idu da se izbore za vas, onda će biti ismevanja okoline i to dete onesposobljavamo.

Snežana Milanović